Тако
нас остави слобода и срећа,
Сан великих
дана и победе хор.
Место главу с
венцем, поразе на плећа,
А уместо
мајке лепе као бор —
Ми, синови
њени, витезови стари,
Деца смо
несреће и лутања злог!
Нечувене
патње небо нам подари,
Патње што не
виде ни човек ни Бог.
А били смо
дивни ми, мезимци славе.
Страх смо
задавали душманину свом.
Имали смо
душу и крв расе здраве.
А сад? Ко смо
сада? И где је наш дом?
Ено, по кланцима
један народ цео
Ради слику
пакла — кожа је и кост.
И корење једе
као хлебац бео,
А смрт му је
радост, добродош'о гост.
Гле његовог
дома! Глад израсла свуда.
Ту се чаша
жучи испија до дна.
Мру гробови
светли, мре и света груда,
Деца мру с
осмехом крај мајки без сна.
Све што год
је им'о све је Србин дао.
Сад без земље
своје, ал' још за њу мре
А мрак и црни
ужас Отаџбином пао.
Он чека, јер
уме да преживи све.
Нек чека! Јер
он је некад рек'о ово:
“Злу свакоме
мора једном доћи крај.”
Нек чека! Јер
иде сасвим доба ново,
Сасвим нова
мис'о, сасвим нови сјај.
1916.