Опет
вам се враћам, моје ноћи црне,
К'о уморно дете
крилу мајке старе,
Као густој
шуми израњене срне,
Док далеке
звезде тишину не кваре.
О, како је
драго ту, под вашим плаштом,
Великим и
добрим к'о моје страдање.
Моје ноћи
црне, негујте ме маштом,
Да разумем
мртве и њино надање.
Да разумем
мртве и погледе звезда.
И дубину
мрака, док попци певуше;
И док дишу
шуме и спавају гнезда,
Да осећам
крила моје старе душе.
Да осећам
крила зашлих поколења
Уз снивање
птица к'о песмом орлића.
Моје ноћи
црне, да л' се живот мења.
И шта значе
мисли и говор ветрића?
Ох, звездано
небо како мири снове!
Ох, мрак како
гледа мирним очима!
Мрак како ме
гледа, и гледа, и зове,
И зове,
осваја и душу отима.
Мрак душу
отима из долине крина,
Да остави
земљу и гробове своје,
Скакање
потока и очи јејина...
Опет вам се
враћам, црне ноћи моје.
1911.
