Једне
вечери, као после града,
Мирисала је
кожа тело моје:
Миран, без
среће и радости које
Бијах као ван
тамнице јада
Видео нисам
сунце како пада,
Уздах и цвеће
око сна мог што је
Очајем скрио
њених нада боје,
Одвео дете у несрећу
сада.
Драга моја,
ја не умем више
Носити сузе
што ти радост крије,
Ал' у ноћ
месец кад сиђе убави,
Тишином среће
кад бол замирише,
Одмори око:
нек се душа слије
У позни шапат
велике љубави.
1908.
