Ето
сузâ баш никако!
А радо бих ја
оплак'о
Свој Вавилон
— старе дане
И све наде —
затрпане
Са животом;
али тако
Сузâ нема баш
никако.
Много суза о
да ми је
Да их око
плаче, лије —
Да прелије
мисли, снове,
Љубав, младост
и болове —
И све
мртве... па и желе!
Чини ми се
кад бих плак'о —
То би било
тек весеље!
... Али суза
баш никако.
Каткад само
душом плине
Успомена и
маглине
Засниване
моје среће,
И задрхти
биће цело:
Из даљине шум
се креће —
Разлива се у
опело.
Ја га слушам
дуго тако,
Не мислећи
откуд дође.
Успомена
душом плине,
Дрхти биће —
па све мине,
Али сузâ баш
никако!
... Како брзо
све нам прође!
1904.
