Да л'
се ова бајка у истини збила,
Тамо где већ
нема ни руина стари',
Где ноћ
заборава све је досад скрила
Осим ње, што
иде са несталих ствари
Уз облик
ветрова и говор дубрава,
Као дух
умрлих преко наших глава?
Ил' је ова
бајка не из овог доба,
Не са земље
наше, већ са звезде неке,
Која данас
нема ни трага од гроба,
Док даљина
чува спомене далеке
Као машта
људска што једина јавља
Оно што је
било, што се не обнавља?
Ја о томе не
знам. Ал' кад пада вече
На црвено
сунце и дан к'о дим бео,
Кад из сваког
кутка ноћ црна потече
И притисне
очи, небо, видик цео,
Знам да чујем
свуда, да ми нека струја
Носи мртве
речи и песме славуја.
Носи мртве
речи. Ја осетим тада
Да мрак мене
гледа испуњен очима
Оних који
неће заспати никада,
А од којих
душа често се отима;
Да мрак мене
гледа са изразом свију
Помрлих
облака и мртвих очију
Чини ми се да
се отварају врата
Од гробнице
света, заспалих земаља,
Да устају
дани из помрлих сата
И да мртво
време мирно се помаља.
Видим једну
звезду у обмани више
И осећам како
тишина мирише.
Видим једну
звезду и крај њеног доба,
Једну моћну
сенку што лагано кружи
Над њом
мртвом тако као уздах гроба:
Можда на тај
начин за умрлом тужи,
Ил' ту зато
стоји да нејасно, тавно,
Каже шта је
било некада и давно.
1910.
