Ишли сте
лагано и погнуте главе,
А око Вас
ваздух, светлост и мир стоје,
А над Вама
небо боје јасно плаве.
Сенку и с њом
мене водили сте собом...
Силна дрскост
беше овладала мноме;
Ја сам само
знао бити њеним робом —
Да Вас
пратим, гледам на домаку своме.
На уличном
углу застали сте мало
И мени се
нагло окренули лако...
Пред оком што
на ме кроз поглед је пало
К'о укопан
стадох сав поражен тако.
Ни видео
нисам тада Ваше лице —
Само Вам се
збуњен јавих нехотице...
1903.