Две су легенде пратиле уклетог песника Владислава Петковића Диса. Прва, коју је тако жестоко и без призива интонирао Скерлић и која га је одбацивала, чинила инфериорним, па чак и сувишним песником, и друга, чији смо и ми савременици, која га чини челним, модерним поетом нашим. Дисова личност, трагична и болна, сва у сиромаштву и немаштини која се преплиће са стрпљењем до луксуза и свечаности смрти, постала је 1917. жртвом рата и мора. Песник се налазио на броду торпедованом пред самом грчком обалом: давно је већ у својој књизи Утопљене душе предвидео морски гроб, а вода је била милосрдна само толико што је његов леш избацила на обалу и очевицима оставила слику усамљеног, дефинитивно загробног песника са само пола драхме у џепу и са неколико стихова што су неспокојно говорили о породици у разрушеном, окупираном Београду.
Дубока и мутна, у консеквентној чежњи за опелом, за крајем, за физичком смрћу што неће бити призор без поезије и без пејзажа, Дисова поезија је имала невероватну скалу вредности и језика: од баналних исповести до болних и окултних симфонија као што је она, пуна хармоније и новог милосрђа, музиком прожета и музиком усавршена Можда спава. Треба се вазда питати шта је одредило, којим ударцем по души је почело то успављивање смртних и то величанствено договарање са бившим и мртвим ликовима. Дисова поезија је фамилијарна са смрћу на начин који је већ донела поезија Симе Пандуровића, Стевана Луковића и Велимира Рајића. Биланс смрти је, међутим, најсталнији и најпунији у поезији коју је, са мањим тематским одступањима, писао Дис на самом почетку нашег века.
Из реда неједнаких и недовршених песама свакако је и Дисова, дубоко елегична Пролеће 1915. коју је први пут објавио и коментарисао Божидар Ковачевић у Свечаностима 1952. године. Прошло је, према томе, равно педесет година од ове песничке посланице, од ове фамилијарне искрене тугованке за животом и за отаџбином: песимистичка у поводу, ова песма као да је патриотска у своме полету мрака и ноћи, зиме и жалости — тих најприснијих именица Дисове поезије. Као Милутин Ускоковић, Велимир Рајић, Милутин Бојић и будући тајном живота и рођења раздрагани Растко Петровић, и Дис се повлачи са српском војском, жудећи оазе југа, извесност јужног неба. У великом колективном болу повлачи се читава српска армија. Већ десеткована пакленим тифусом, који је као мраз прошао целом Србијом у пролеће 1915. ова армија остаје усамљена са једним јединим врлетним и трагичним путем који је за многе био марш смрти. Зато је Дисова песма Пролеће 1915. пуна оне црне свежине, изгнаничке драме, патриотске наде, обнове и дрхтавице, неодољиве у свом колективном звуку. Ако је раније цела планета, свом својом тежином лежала на поезији Дисовој, кроз ову песму прецизније се јавља, опсесивније мирише земља као отаџбина која није ништа мање тамница или гроб. Зато већ први стихови реквијемски озбиљно сажимају и старо Дисовско сећање и нагомилане слутње:
"Опет нам је земља тешка ко тамница
Помрчина густа насред груди лежи
И варош и вода, брдо и равница —
Све је једно данас, све гробови свежи."
Дис описује земљу а симболише гроб; описује ритам једне колоне, а предвиђа свој крај. Смрт, која је непрестано куцала на врата сваке Дисове песме и која се као свечани фантом шета сваким његовим стихом, пратила је његову изгнаничку сенку све док се насред јужног мора, без крста и без трага, у великој воденој мотили, није завршио његов живот нимало загонетан, али са плодном загонетком у бићу и музици његове поезије. Изгнаник у сопственој поезији, Дис је своје физичко изгнанство доживео као тешку и претешку драму: сиромашан, скроман, повучен, он је нашао зрачну стазу тек у породици, а у својој жени и деци ону оазу која објашњава бујање социјалног мотива у његовој поезији. Нерадо путник, имао је и своје путовање по мору да доживи као врховну недаћу. Између воде и земље, Дис је наизменично осећао сав онај циклус плођења и раста, пролећа и светлости и, неминовно — влажне ветрове, кошаву, зиме и мећаве, трулеж. Али ако је море било једна прихватљива пустиња, и у случају његова живота тако фантомски гостопримљива, земља је остала тамница и гробница, која немилосрдно и своје младиће и своје лаутаре осуђује на кратак цвет и на дугу "ладну зиму".
Ваља рећи да Дисов патриотизам никада није кован од метала и шивен од свиле. Нешто грубо и нешто присно са онима који су најближи земљи, сељацима, ратарима, робовима земље, ублажило је чак и поданичку вербалистику у његовој књизи Ми чекамо цара, а изван реквијемске поезије и готово са полетом, са фамилијарним социјалним открићем делују стихови:
"Кроз моју душу, преко страха, рана,
Прође победа, вера, нови зраци,
Осмех и лице росе доброг дана,
И просто име: сељаци, сељаци..."
Као сопствено опело, као пијанство од сунца, оног поноћног, јединог на небу његове поезије, и које са песником остаје супериорни сведок, звони Дисово ратно пролеће 1915. године и, после педесет зима, неповређено сведочи свеже гробове и слутњу сопственог, на широкој отвореној води, далеко од породице, од Београда, који му никада није био место таште величине и насмејане каријере. Управо је каријера смрти била неодољиво присутна у његовој поезији, а вода, велика и мртва, мистична и хладна, свуда уоколо готово је физиолошки притискала песника, пошто је већ била наслућена стиховима из једне од његових бисерно тамних песама Са заклопљеним очима. Зар није прецизан, зар није судбински живописан овај квинтет:
"Кол'ко велик гроб! И ја, ту, крај њега
Стојим ко облик умрлих времена,
Последњи човек на граници свега,
Последњи талас отишлих спомена.
Свуд мртво море, свуд нигде ничега;
И спава вода, и нема промена..."
Али Дисова визија није стала код Пролећа 1915. Пејзажи пуни лешева, варљива плодност воћа, фатална суша која прети лету, киша која стравично добује по свежим хумкама, лепљиви и бесани живот изгнанства, брутална површина мора, то "црно време опадања" као да су опустошиле интензивне снове и немиле прошлости. Без отаџбине, без родног дома — а дом у Србији је без кључева и одбране — песнику се, можда, само једне вечери или једног јутра вратила "нека дивна роса". Од уснулих, болесних силуета отишао је далеко, али од визије сопствене деце није нити један корак. Поезија тла уступила је сензације поезији судбине. Сва свирепа имена и сви мртви изгубили су замах симбола, присног поређења, свечаност музике, и као на грађанској жанр-слици што доминира кад креветима мајки, појавило се то јато озарене деце. Дис води дуге, меланхоличне, дескриптивно растужене разговоре са анђелима који су његова деца, са женом, са Београдом који је његова сеновита башта. Визија је једна једина, и једноставна. Позадина века није у црним драперијама, отаџбина више није затрпана мртвим стаблима. Од свечаног опела у Пролећу 1915. мелодија се развила у бунтовну успаванку за далеку децу. Сада забринути отац, на дневној светлости, ношен матицом очинства, пева идилично: погружени Дис сада привиђа један пејзаж у Кошутњаку, реноаровски раскошан са звонким трупкањем дечјих ногу. Животни тренутак, изгнанички у песничком и малограђанском смислу, жестоко наваљује у стихове. Чак су и песникове сузе датиране, места обележена, слутње конкретизоване. Кореографија воде, варљиве и опасне, приближава звуке, преноси их, подржава, увећава: дечји гласови стижу из гладне и порушене земље, а Дис их, као скривени мали инструмент, негује и храбри. Са очима пуним своје деце, Дис се стропоштао у море, као што је и последње звучне речи посветио њима.
Ред веома изломљен, неправилан: почео је песник као поклоник гробова, као хаџија смртних предела, а завршио је децоликом визијом, песмом нежне језе, у којој се симетрија дечјег дисања прожима са мучним изгнаничким бдењем:
"Не јавља ми се. А има кад.
Сем ако спава, ако не дише,
Десет месеци равно је сад
Од растанка нам, откако не пише.
Ја ћу чекати, иако сам дуго чеко,
Десет месеци од мене моји су далеко."
"За бол и љубав душа ми зна,
У њој кајања никад не беху.
Од свог поступка не презах ја,
Па макар да је понико у греху.
Роб ако постах. Али нећу крити,
У страној земљи изгнаник страшно је бити."
Бежећи из париске зиме, из улице Монж на Монпарнасу, Дис је затражио, зажелео друштво својих земљака, војника који су већ увелико ратовали на солунском бојишту, а пошто није знао нити је желео да научи француски, он се непрестано и у Паризу кретао у друштву Срба и Београђана, на махове само обилазећи антикварнице и тражећи мале песничке свешчице које су га подсећале на његове сопствене.
И зима и болест насрћу на песника и он почиње да верује како никада неће стићи својој жени и деци, озареном породичном животу, Кошутњаку и Врачару. Неколико дана пре поласка бродом обилази музеје и гробља, а његов сапутник и пријатељ Милан Вукасовић у својим белешкама сећа се чак и последњег дана, пролећног париског, пред Дисов одлазак на фронт, који је већ обећавао победу и повратак отаџбини. "Истог дана, пре него што је отпутовао, обилазимо гробље Пер Лашез. Дан беше топал, сунчан, измаглице врло мало и, са места на коме је капела, врло лепо се види велики део Париза. И Дис, који се у Паризу толико намучио без новца и свега оног што му је новац могао дати, жали тренутно што одлази. Пролазећи крај многих гробова оних који данас чине славу француске науке и вештине, Дис неким умним, озбиљним тоном говори, како он не верује ни у шта. 'Даље од гроба нема ништа; ми смо деца Земље', беху његове речи излазећи из гробља..."
По речима Ђорђа Јовановића "изузетни очајник", Дис се само у два маха приближио животу: први пут захваљујући националној победи 1912. а други пут томе је припомогао пораз 1915. Али и ова друга, дефинитивна веза са националним бићем, са масом изгнаника, са простим именом сељака на уснама, није ублажила посредну усамљеност његову. Отуда толики пад у метафорама, толико згрчене нарације без икаквог бекства у свечану језу неутралних, симболичних гробова којима је насељена његова доратна поезија. Безнадежност која сада прожима и продубљује Дисове стихове, буквално је психоза немоћи деце и детињства: у Недовршеним песмама више не пева дезертер из србијанске чаршије, него изгнаник из властите породице, са једино топлог домаћег огњишта. Из неговане усамљености песма се извија у двоструко самотовање. Песнички нагон је све слабији, а родитељски све јачи, лирски реалнији, и загриженији:
"Не уме човек да буде јак,
Кад кише лију са свију страна.
Нема очију за дубок мрак.
Не пева птица са умрлих грана.
Добро ми је данас ту, под туђим небом,
Ал ми срце труне за мојом колебом."
Тако се поновила судбина, људска и песничка, аутора Ђулића увелака: али, док је Змај смождени старац над децом које више нема, Дис пева опело самом себи кога пред децом никада неће бити. Повлачење из свакодневног света, са којим се Дисова поезија нашла у еквивалентном свемиру смрти и гробова, завршило се таласима мора, воденим опелом које је, надмоћно и без милосрђа, утврдило пораз исто колико и субјективни подухват једне поезије, неравноправне у билансу надања, у остваривању метафора.
Целог живота, печалбарског и сиромашног, песник је ишао са заклопљеним очима: те очи, запаљене, буљоаке, застрашене, мутне, необично оштро, наднаравно скоро, гледају кроз сопствену поезију, кроз читаве болне и болесне историје једног доба, једне епохе у којој је лирски репертоар био исцрпљиван уз пуно физичко замарање, жртвовање, губљење. И без униформе — јер војник нити је био нити је умео бити — Дис је ушао у колону смрти која је проживела најдужу годину, годину хиљаду деветсто петнаесту.
