Без
песама, жеља, потреса и смеха,
Сарањени
звуци, зима и топлота.
Двориште је
црно, црна је и стреха.
И црна су
окна к'о црна доброта.
И дању и ноћу
обавија патња
Мртав дом
живота, као одјек ствари.
Чини се да и
сад му силази пратња
За шум чим се
јави, за поредак стари.
Двориштем су
кратке и дубоке стазе,
Непомичне
сенке, и душа пустиње:
Као да чувари
невидљиви пазе
Да их не
посети пролеће и иње.
Погнута
дрвета, у знаку ћутања,
Стоје к'о
кајања, неми ученици
Апостола
мртвог што поразе сања,
Земљу коју
носе светли мученици.
Одаје се
крећу у тишину саму.
На колевци
празној мир дубоки спава.
На зиду још
пати у црноме раму
И очију црних
једна лепа глава.
Једна лепа
глава. Мре постеља бела,
Намештај, сви
знаци љубави и поште.
Уздах као
стража заспалог опела,
Погинулог
дома није умро јоште.
Је л' то буна
мртвих, ствари и поретка?
Ил' се збиља
овде и сад неко крије?
Је л' облик
пропасти, вечан, без почетка?
Ил' часовник
смрти што без срца бије?
Ја знам ову
кућу, и чија је била.
Знам је због
година које она броји.
Знам је, јер
на свему видим црна крила,
Окамењен
јаук. Знам је. Ал' нек стоји.
1916.