Нема
више дана, ни ноћи, ни ствари
Где не видим
тебе, твој усамљен лик
И поглед што
мирно ни за чим не мари.
Свако јутро,
вече, тишина и крик
Доносе ми
патњу коју носиш сада;
И док небо,
земља, сам тичији клик
Причају о
нади што ти крије тама,
Јављају се
мисли где си увек ти,
Мисли, и још
борба са чедним жељама.
Отићи ће
борба. И доћи ће сни
И раскош и
живот под твоја окриља,
И завичај
рада, где нам снага спи.
У кући под
небом пуној сунца, биља,
У кући
нејасној и чудној к'о сан
Срело се нас
двоје и живот без циља.
Ал' ми ћемо
ући у тај, стари стан
Са љубављу
новом која боле скрива
Као сутон
сунце, као звезду дан.
Ту ћемо
гледати да се лепо снива.
Да је свака
радост новина за нас,
Да нам бриге
беже, с њима слутња жива.
У срцу ће
бити измирење, спас
И љубав што
прашта и што јаде носи
К'о пролеће
зиму, као мир талас.
И док руке
срећне станују у коси,
И док глава
сања уз лице и груд,
Ми нећемо
чути ветар што све коси.
Тако ћемо
проћи овај живот худ
И погледом
каткад као цвет у роси
Гледати у
сутон што осваја свуд.
1907.
