У време када је Србија улазила у једно од најбурнијих и судбоноснијих раздобља своје историје, кад се налазила пред ратовима (балканским и првим светским), све мање је било места за мрачна расположења и за друштвену критику. Па ипак, 1910. Дис пише песму Наши дани, пуну огорчења, потресну лирску оптужницу, јединствен тестамент српског родољубља:
Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигао се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.
Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.
Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.
Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.
Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.
Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.
Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи у џепове.
Место светле историје и гробова
Остала нам још прашина на хартији,
Ко једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.
Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мњење,
Нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.
Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.
Успиње се десет строфа ове песме у сам врх српске сатиричне поезије. Ни у
најбољим Домановићевим сатирама није овако аветињски туробан, овако
језив „спровод слободе“, на који су се сјатили ројеви моралних пажева,
легије ћифта са исхереним и националним заставама. Гнушајући се тмине и
моралног смрада што су одасвуд притиснули, Дис укључује у овај лирски
опис пакла све што је Домановић немилице кресао у брк не само народним
вођама него и народу. Наши дани је лирска синтеза Данге, Мртвог мора,
Страдије, Вође... То је уједно и грмљавина поротника страшног суда и
ропац дављеника. То је песма пробуђене савести, поштене побуде, одважне
једноставности. Потекла је из душе што је прегорела све опасности које
вребају у земљи где ноћ уме да поједе и у по бела дана, где се за
критичку реч бива линчован и здрав затваран у лудницу. То је песма
искрености и истине коју можемо проверавати чак и по новинским
извештајима. Песма Наши дани опевала је мисао Јована Цвијића, о „кризи
идеја и начела, кризи установа и уређења, династичних преврата, кризи
државног опстанка и са свим тим везане кризе савести које сву душу
потресају...“.
У песми Наши дани лирским језиком је сажета црна хроника почетка
двадесетог века. Како песник потресно сведочи, били су то дани великих
разочарања. Мајски преврат из 1903, како је негде записано, изменио је
сиротињи јеловник тако што су са „лука и сирћета прешли на сирће и лук“.
Србија је постајала све гаднији „вашар политичких коцкара, трговаца
класа и лиферација, продаваца части и достојанства“. Док је једном руком
делила својој деци оружје и униформе, држава је очекивала од песника да
је називају Великом Добром Мајком. Нису јој били довољни добровољци.
Критичко родољубље Наших дана постаје незамисливо и, чак, опасно.
Тражиле су се химне, ратничке песме, борбени занос. Тако ће и најсненији
песник српског језика зараћеној домовини понудити стихове усиљене
хероике у збирци Ми чекамо цара.
Текст преузет из предговора књиге Изабране песме - Владислав
Петковић-Дис који је написао Владимир Јовичић (стр. 12-13). Књига је
објављења у издању ИРО „Вук Караџић“ из Београда, 1986. године.
