Идеали,
чежње, амбиције, страсти,
Нада, осмех,
радост и њени извори,
И све што
човека поткупљује, мити,
Да корача,
иде, креће се и бори.
Одвугло од
влаге мутних, горких дана...
Нек престане
живот и сви моји дани!
Ил' не, нека
трају док их смрт не склони —
Док се мрак
не спусти и дух ми сарани.
Све што је у
мени — самог мене гони...
Ах, радо бих
плак'о — али нисам жена!
А и нашто
сузе кад болова нема
За пропале
часе — минула времена.
II
Нов се живот
јавља и ја њега здравим!
Ено га на
гробљу мојих успомена!
Пуне су му
руке и сласти и миља —
Смеје се и
прича да је и он пена,
Коју ветар
носи к'о лишће са биља...
Жељан сам осмејка
ма и лажан био!
Само нек се
младост пробуди и крене,
И остави
места што их рад покрио.
Тражих негда
људе — волео сам жене.
Сад блудницу
волим — заноси ме јако,
Јер пољупци
њени са уста румених
Упијају небо
— позлаћују пак'о.
III
Уживања трају
док крв ври и тече,
Мисао је
болест заразна и стара;
Жена ничег
нема сем тела и груди,
И моћ да
привуче, заведе, очара,
И пелену
скрије под девичне жуди...
Развалину
доба снова и полета
Обавила
пустош, заклонила тама —
Каткад уздах
прође — празнином прошета...
Подижем
будућност са својих осама!
У њој ће све
бити мило и весело!
И топло, и
љупко к'о узглавље њено —
Као коса,
уста, врат, груди и тело.
1905.
