Пођи
ми збогом, моја мисли ведра,
Прошло је
време за радосне приче:
Сурова смрт
је отворила недра,
Велико звоно
на сарану виче,
Трули ветрови
ломе снажна једра.
Пођи ми
збогом, моја веро јасна,
Можда те
никад ја видети нећу.
Свуда крај
мене кукњава је гласна,
Крваве сузе
по крвавом цвећу,
Потмули
топот, убијања страсна.
Идите и ви,
моје наде здраве,
Нађите себи
вернијега друга:
Ја морам
овде, крај гробнице славе,
Да плетем
венце, да их носи туга,
Док црне тице
дан лешева плаве.
Ја морам
овде, крај свачије раке,
Да стојим,
гледам, с очима без сјаја,
Где неуморно,
из победе сваке,
Из топлог
срца мога нараштаја
Могила расте
пут поплаве јаке.
Могила расте
све шира и већа
На влажној
земљи погажених њива:
То мој
нараштај, моја мртва срећа,
Силази у њу и
у журби скрива
Препукло
чело, пребијена плећа.
Могила расте
и никада соко
Дићи се неће
са хладног трзања,
С јунака,
које не познаје око,
С пира
топова, с пресвислог рзања,
С крвавог
кљуна што жури високо.
У душу ће ми
сићи хумка многа —
То знана бића
општу љубав красе:
Ал' душа моја
жалосна и строга,
С мрким
сенкама што се у ноћ гасе,
Неће ни клети
ни молити Бога.
Пођи ми
збогом, моја мисли ведра,
Прошло је
време за победне приче:
Сурова смрт
је отворила недра,
Велико звоно
на сарану виче,
Трули крстови
ломе снажна једра.
Ја знам да
скора слобода ће ићи
Кроз све
крајеве да откупи жртве:
Ја знам да
скоро нико неће дићи
Нараштај
мртвих и сузе за мртве,
Јер лепе речи
свуд не знају стићи.
1914.
