I
Не јавља ми се. А има кад.
Сем ако
спава, ако не дише,
Десет месеци
равно је сад
Од растанка нам,
откако не пише.
Још ћу
чекати, иако сам дуго чек'о.
Десет месеци
од мене моји су далеко.
Пре тол'ко ја
сам оставио њу,
Завичај, децу
и дом свој лепи.
Тад зима
беше, сад жита зру.
А она не
пише, а душа стрепи.
Залуд право
кући мисао ми хрли,
Али кућу не
налази, успомене грли.
А да напише
бар речи две,
Да гавран
стари са крова прне;
Да душу
спасе, јер често мре;
Да ме оставе
утвари црне.
Увек тежак
облак дан ми сваки крије,
Срце
полулудо, нигде мира није.
Гледам их
каткад. С часа на час
Видим
постељу. О какви дани!
Заспао
цвркут, дечији глас.
А где су
деца? Моји малишани?
У дну
дворишта мати, ногу боси'.
Цвет црвеног
кранфила у њеној коси.
У црној коси
црвени цвет.
Црвеног трага
по лицу ено!
Шта то учини
с тобом свет,
О моје драго,
о моја жено?
Брзо приђох
ближе: без погледа ока оба,
У два ока
леже деца к'о два гроба.
II
Не јавља ми
се. А има кад.
А можда не
сме! Ко ли јој пречи?
Десет месеци
равно је сад
Од растанка
нам, а од ње ни речи.
Све ми се
чини узалуд сам чек'о.
Све више су
моји мили од мене далеко.
Можда јој
брани баш светли цар:
Неће да
царством утеха прође.
Милион срца
пробо је бар,
јер мисли
кроз срца небу да пође.
Он је
избраник, Син други, Бог га је хтео.
Првог свет
благослови, њега је проклео.
Проклет је
ето он, божји Син!
А можда божји
и није жи'ми
Тек стави на
се име к'о чин.
А безумни
народ и то му прими.
Крвљу се
умаза сав, векови да му се чуде,
И реч је
оков'о, први да у злу буде.
Ал' цар
погреши. Јер исти пут
Не води
слави, него ужасу.
Небо и земља
немају кут
За Сина новог
сад да га спасу.
Јер као слава
и ужас тражи таласе.
Сем Цара
избрани народ пропашће, зна се.
Живот у свету
ружан је сан
Мада се живи
у знаку дýге,
Уз месец
бледи, сунчани дан,
С помало
смеха, и са много туге.
Ја видим
правду и свачији тренутак позни.
Видим и натпис:
Немачка и Виљем Грозни.
III
Ал' пропаст
туђа није мој сан
А ни освете
душа ми неће.
Да је да зађе
крвави дан,
И смех
крвави, крваво цвеће,
И да је да се
најзад јави она.
... Откуд, да
баш сада ударају звона?
Што л' је то
тако? Одавде чак
Привиде ми се
три бледе главе,
Три бледе
главе и покров лак,
И покров
велик, изаткан од страве.
Три мртве
главе, а бледе су тако!
К'о да се још
плаше? Бар сад им је лако
И све је
тако. Долази он,
Долази у сну
мој синчић мали.
Онако мио,
ал' нешто бон:
Однекуд га
носе узбуркани вали.
Кад му видех
лице, ја осетих сузе:
Пружих њему
руке, дубина га узе.
Ја опет
сањам. Дошла ми кћи,
И дан велики:
сунце је греје.
Али и с њом
мати. Срећни смо сви.
Њу игра одне.
Ал' се слатко смеје!
Више моје
главе кликће чудно јато:
“Беше тако
срећна, умрла је зато.”
И то је било.
Испричах све
Једном
чичици: очи му сиве.
“Не бој се,
рече, за снове зле.
Када мру у
сну, на дану живе.”
Од људског
срца да л' има слабости веће?
Отад чекам
црне снове, али немам среће.
IV
За бол и
љубав душа ми зна,
У њој кајања
никад не беху.
Од свог
поступка не презах ја,
Па макар да
је поник'о у греху.
Роб ако
постах. Али нећу крити
У страној
земљи изгнаник сташно је бити.
Оставих,
дакле, свој кућни праг
И отаџбину:
најљуће ране.
Некако пренех
свој живот наг
И наду на
зору да опет сване.
Над мојом
земљом надви се жалосна врба,
А туђина мене
прими са слободом Срба.
Лепо ме прими
туђина та:
Све неки
добри, од срца људи
Ал' бити
распет на крста два,
То је тек
тешко, не лечи се туди
Отаџбина
први, а дом крст је други.
Још болови
сасвим нови, али дуги.
Не уме човек
да буде јак
Кад кише лију
са свију страна.
Нема очију за
дубок мрак.
Не пева тица
с умрлих грана.
Добро ми је
данас ту, под туђим небом,
Ал' ми срце
труне за мојом колебом.
Што је
најцрње за овај мах,
То је што
немам ни мало моћи.
Тол'ко сам
мали да ме је страх:
Живим сарањен
као у ноћи.
Ах, ти моћни
људи из овога века.
Више немам
куда, умирем без лека.
1916-1917.
