Владислав Петковић Дис (1880 - 1917)

Пандуровићев пријатељ и песнички друг, Владислав Петковић Дис (1880 - 1917), чија се печалбарска породица доселила из околине Куманова, рођен је у селу Заблаће код Чачка. Како никако није могао да положи матурски испит након завршетка гимназије почео је да ради као привремени учитељ у једном селу код Зајечара, да би убрзо прешао у Београд и радио у општинској царинарници премеравајући шљиве. Слободно време је најрадије проводио по кафанама и био знаменита фигура београдске боемије.

Истина је да је после женидбе примирио своју боемију, али је истина и то да су ускоро наишли ратови који су му заувек однели све наде у лепши и мирнији живот. У Балканском рату налазио се на месту ратног извештача при Врховној команди док се у Првом светском рату налазио у непрегледној маси која се са војском повлачила преко Албаније у суровим временским условима. Попут многих других српских интелектуалаца убрзо је са Крфа прешао у Француску где се разболео од туберкулозе. Није, међутим, умро од ње, већ се на путу из Француске на Крф утопио у Јонском мору пошто је брод на коме се налазио био торпедован од немачке подморнице.

Говорећи о поезији Владислава Петковића Диса, Јован Скерлић је успео да напише, не можда, но сасвим сигурно, најубитачније и најоштрије речи које могу да изникну испод пера једног критичара. То апсолутно неразумевање Дисове поезије је такво да се, неизоставно, морамо подсетити, макар и у инсертима, на оштрину тих речи и величину заблуда:

"Једном врло малом броју лаковерних људи он стално даје илузију Песника и Пророка нове уметности, кога не цене само филистри и професори, зато што нису у стању да га разумеју. Г. Петковић, иако је у висинама чисте поезије, над малим људима и њиховим ситним страстима, полаже на тако земаљске ствари као што је књижевна слава, и послушао је савет непаметних пријатеља и скривених непријатеља да штампа своје стихове у једну књигу (Утопљене душе, 1911. године — примедба аутора )".

"То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи, 'рају блата' и која тражи, ново у поквареном."

"Поезија г. Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика".

"Чудна ствар! Цела поезија господина Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: ах", "ох", "авај", "јаој", "куку"...

"Поезија г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног, но болести душевне".

"Таква је поезија г. Петковића: књижевно глумачење, песничко верглаштво, имитација без духа, без укуса и, што је најгоре —- без талента".

"Њему је прошло тридесет година, и када човек у том добу објављује овакве књиге, од њега треба дићи руке. Њега не треба ни осуђивати, јер је он, будући једна жртва литературе, пре за жаљење но за осуду".

Нећемо се, наравно, бавити оваквим и оволиким неразумевањем Дисове поезије, али неизоставно морамо приметити да Диса није ни могао да разуме човек који је "поезију разумевао само уколико она има у себи материјални свет, виђен и осећан". Оно што је изван сфера пет познатих чула, оно што је у свету метафизике било је и изван његовог света поетског разумевања.

Прво питање које се код Диса, само по себи намеће јесте оно које је већ поставио Миодраг Павловић: како је тај песник "мале културе, малог дела, (а) крупних мана" могао тако снажно у нашој поезији да "гурне ствари напред"? Како, ако се тврди, да због мале културе, није могао да претрпи битнији утицај страних песника, на пример Бодлера, која је ипак у његовој поезији "имала дејства"? Како он који ни у Француској, није ни научио добро француски језик, а у Београду од кафана није ни стигао? Каквим посредницима, или у чијим преводима?

Попут Миодрага Павловића ни ми немамо ваљан одговор. Једино што нам код овог питања остаје јесте нада да ће се, пре или касније, ипак појавити ваљани биограф и, колико нас или толико, упути на правац који би нас могао приближити одговору. За сада питање остаје отворено.

Насупрот Пандуровићеве "рационалне грозе над расулом света", или рефлексије Милана Ракића, Дис се може сврстати у онај ток српског песништва код којих претеже метафизика — Његош, Лаза Костић, Змај. Или, Дис песнички траје у свету ирационалних визија, сновиђења и слутњи.

Тамницом — прологом својих Утопљених душа, Дис нам, попут Његоша у Лучи микрокозми, доноси "читаву једну малу космогонију (...) али без њених религиозних импликација". Он тамницу доживљава као симбол човековог заточења још од самог рођења. Ако сјаја игде има, онда их има у очима, и онда и оне прерастају у својеврстан симбол који је противтежа оном првом.

Дисов свет, па и љубав у њему, егзистира изван граница нашег непосредног, материјалног постојања. Ако свет носи у очима, онда му драга долази из тајанственог света сна — као у песми Можда спава. И управо зато што трају у изван материјалном амбијнту ове две песме и имају у основи исту структуру. Дис, дакле, песнички траје у космогонијским просторима прерођења (Тамница) и баладичном тону пребуђења (Можда спава).

Паралелно тим мотивима тече и трећи у Нирвани у којој изражава сву немоћ да одоли сили времена посматрајући свеукупни одлазак "живота у смрт". У њој нема живота, нема ни тока нестајања из њега — постоји само непостојање.

Поред ова три темељна мотива могу се у Дисовој поезији наћи и песме у којима се "разрачунава с поразима свог доба" (Распадање, Наши дани) али је то ипак само плаћање данка "императиву историје". По својој оштрини ове песме, и поред тога што се могу мерити са оштрином сатира Радоја Домановића, ипак су само израз једне традицоналне поделе српске поезије у којој на једној страни стоје стварност, јава, рационалност и захтев живота, а на другој идеал, сан, ирационалност и индивидуална тежња.

У изнуђеним околностима изгнанства у Француској имамо већ и песама какве раније нисмо сретали код њега — песама са призвуком породичне нежности и топлине. Оно што се у њима, због страха да се не упадне у замку, мора подвући јесте да несрећа није израз нирванистичких сновиђења, но израз прогнанства, одвојености од својих и без вести о њима. На ову околност упућује и сам израз који не само да је огољен, елемантаран, једноставан, но и непосредно разговоран, ритмички искидан, "близак слободном стиху какав ће се код нас јавити годину — две касније код песника који ће започети ново раздобље наше поезије".

И поред своје верности парнасовским идеалима његов песнички дух му је ипак био супродстављен, баш као што му је и форма коју је прихватио била "претесан калуп" о који се непрестано и "спотицала (и) разбијала његова лирска емоција".

Дис песник делио је судбину проза исте Боре Станковића — трајао је и стварао укљештен између традиције, с једне стране, и модерног доба с друге. У традицију је урастао целим својим бићем, а модерно више наслућивао, но што га је схватао.

Мр Рајко Премовић, Голгота Србије

Дис: „То је онај живот где сам пао и ја.“

Две су легенде пратиле уклетог песника Владислава Петковића Диса. Прва, коју је тако жестоко и без призива интонирао Скерлић и која га је одбацивала, чинила инфериорним, па чак и сувишним песником, и друга, чији смо и ми савременици, која га чини челним, модерним поетом.

„То је онај живот где сам пао и ја.

Поново ево ја налазим себе…“

Дисова личност, трагична и болна, сва у сиромаштву и немаштини која се преплиће са стрпљењем до луксуза и свечаности смрти, постала је 1917. године жртвом рата и мора. Песник се налазио на броду торпедованом пред самом грчком обалом: давно је већ у својој књизи „Утопљене душе“ предвидео морски гроб, а вода је била милосрдна само толико што је његов леш избацила на обалу и очевидцима оставила слику усамљеног, дефинитивно загробног песника, са само пола драхме у џепу и са неколико стихова што су неспокојно говорили о породици у разрушеном, окупираном Београду.

„Опет нам је земља тешка ко тамница

Помрчина густа насред груди лежи

И варош и вода, брдо и равница –

Све је једно данас, све гробови свежи.“

Дис описује земљу а симболише гроб; описује ритам једне колоне, а предвиђа свој крај. Смрт, која је непрестано куцала на врата сваке Дисове песме и која се као свечани фантом шета сваким његовим стихом, пратила је његову изгнаничку сенку све док се насред јужног мора, без крста и без трага, у великој воденој магли, није завршио његов живот, нимало загонетан, али са плодном загонетком у бићу и музици његове поезије.

Даље од гроба ничега нема

Изгнаник у сопственој поезији, Дис је своје физичко изгнанство доживео као тешку и претешку драму: сиромашан, скроман, повучен, он је нашао мрачну стазу тек у породици, а у својој жени и деци ону оазу која објашњава бујање социјалног мотива у његовој поезији. Нерадо путник, имао је и своје путовање по мору да доживи као врховну недаћу. Између воде и земље Дис је наизменично осећао сав онај циклус плођења и раста, пролећа и светлости и, неминовно – влажне ветрове, кошаву, зиме и мећаве, шурине и трулеж. Али ако је море било једна прихватљива пустиња, и у случају његова живота тако фантомски гостопримљива, земља је остала тамница и гробница, која немилосрдно и своје младиће и своје леутаре осуђује на кратак цвет и на дугу „ладну зиму“.

У време Првог светског рата повлачи се 1915. године са српском војском преко Албаније на Крф, а затим одлази у Француску, у Париз. Бежећи из париске зиме, из улице Монж на Монпарнасу, Дис је затражио, зажелео друштво својих земљака, војника који су већ увелико ратовали на солунском бојишту, а пошто није знао нити је желео да научи француски, он се непрестано и у Паризу кретао у друштву Срба и Београђана. То га је подсећало на његова дружења у младости са Симом Пандуровићем и Миланом Симићем. Повремено би обилазио антикварнице тражећи мале песничке свешчице које су га подсећале на његове сопствене, које је у сарадњи са Симом Пандуровићем објављивао још 1905. године. Већ у то време све своје објављене песме потписује само као Дис.

И зима и болест насрћу на њега и он почиње да верује како никада неће стићи својој жени и деци, озареном породичном животу, Кошутњаку и Врачару. Неколико дана пре поласка бродом обилази музеје и гробља, његов сапутник и пријатељ Милан Вукасовић у својим белешкама сећа се чак и последњег дана, пролећног париског дана, пред Дисов одлазак на фронт, који је обећавао победу и повратак отаџбини.

Истог дана, пре него што је отпутовао, обилазимо гробље Пер Лашез. Дан беше топао, сунчан, измаглице врло мало и, са места на коме је капела, врло лепо се види велик део Париза. И Дис, који се у Паризу толико намучио без новца и свега оног што му је новац могао дати, жали тренутно што одлази. Пролазећи крај многих гробова оних који данас чине славу француске науке и вештине, Дис неким умним, озбиљним тоном говори, како он не верује ни у шта.

„Даље од гроба нема ништа; ми смо деца Земље“ беху његове речи на излазу из гробља.

По речима Ђорђа Јовановића „изузетан очајник“, Дис се само у два маха приближио животу: први пут захваљујући националној победи 1912. године, а други пут томе је припомогао пораз 1915. Али и ова друга, дефинитивна веза са националним бићем, са масом изгнаника, са простим именом сељака на уснама, није ублажила посредну усамљеност његову. Отуда толики пад у метафорама, толико згрчене нарације без икаквог бекства у свечану језу неутралних, симболичних гробова којима је насељена његова доратна поезија. Безнадежност која сада прожима и продубљује Дисове стихове, буквално је психоза немоћи деце и детињства: у „Недовршеним песмама“ више не пева дезертер из србијанске чаршије, него изгнаник из властите породице, са једног топлог домаћег огњишта. Из неговане усамљености песма се извија у двоструко самотовање. Песнички нагон је све слабији, а родитељски све јачи, лирски реалнији, и загриженији:

„Не уме човек да буде јак,

Кад кише лију са свих страна.

Нема очију за дубок мрак.

Не пева птица са умрлих грана.

Добро ми је данас ту, под туђим небом,

Ал ми срце труне за мојом колебом.“

Умирање смрти

Постоје две силе које нас грабе у његовим песмама, из премештања тамо-амо и супротности двају елемената и супротних полова, израстају мистична дубина и моћна просторност његове музике.

Један је очајање, трпљење зла, подношење и неодупирање више ужасној, крвавој суровости и сумњичавости свег људског бића. Та смрт мора умрети, тим паклом се мора ходати пре него што би до нас стварно могао да допре онај други, небески глас Учитеља. Искреност и отвореност признања да је наше биће и наша људскост бедна, сумњива и можда очајна ствар, то је гола претпоставка. Морамо се предати страдању, препустити смрти, мора нам сав паклени злуради подсмех голе стварности следити очи пре но што будемо у стању да примимо дубину и истину оног другог, другачијег гласа.

Први глас потврђује смрт, пориче наду, одриче се свих мисаоних и песничких улепшавања и ублажавања којима по навици пуштамо да нас пријатни песници заваравају о опасности и језивости човековог постојања. Дуги глас, међутим, истински небески други глас те песме, показује нам на другој небеској страни један елеменат друкчији од смрти, једну друкчију стварност, друкчије постојање: човекову савест. Нека је читав човеков живот рат и патња, нискост и гнусоба – и поред тога још увек постоји нешто друго што се може поставити насупрот.

Велики принцип који ова поезија покреће јесте метафизичко осећање света и постојања, метафизичка стрепња. Не треба сад замислити неки горди став, прометејски занос. Јуриш оклопника које Иго шаље према апсôлутном, светогрдни покрети „ужасног посленика“ чије је име било Артур Рембо, романтичарска побуна у свим њеним облицима – све до побуне надреалиста – све је то далеко од његове природе. Нема у њему хришћанског жара, ни антихришћанског беса; никакве освете богу. Песник је невин. Он је нежан, присан, скроман, иако уме, кад треба, громким гласом да позива мртве. Он уме да изненади тајне, боље је ићи тихо, и ослушкивати: као што и ми после 130 година чујемо:

„То је онај живот где сам пао и ја.“

Фебруар, 27. 2010.

Извор: Печат, Милосав Буца Мирковић

Владислав Петковић Дис - Наши дани

У време када је Србија улазила у једно од најбурнијих и судбоноснијих раздобља своје историје, кад се налазила пред ратовима (балканским и првим светским), све мање је било места за мрачна расположења и за друштвену критику. Па ипак, 1910. Дис пише песму Наши дани, пуну огорчења, потресну лирску оптужницу, јединствен тестамент српског родољубља:

Развило се црно време опадања,

Набујао шљам и разврат и пороци,

Подигао се трули задах пропадања,

Умрли су сви хероји и пророци.

Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,

Сви подмукли, сви проклети и сви мали

Постали су данас наши суверени.

Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,

Исмејане све врлине и поштење,

Понижени сви гробови и животи,

Упрљано и опело и крштење.

Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,

Побегао дух јединства и бог рата;

Обесисмо све празнике и трибуне,

Гојимо се од грехова и од блата.

Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,

Достојанства поделише идиоти,

Лопови нам израђују богаташе,

Мрачне душе назваше се патриоти.

Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,

Своју храброст на подвале и обеде,

Будућности затровасмо све изворе,

А поразе прогласисмо за победе.

Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,

Васкрсли смо све пигмеје и репове;

Од несрећне браће наше, од робова,

Затворисмо своје очи у џепове.

Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији,

Ко једина успомена на џинове;

Сад сву славу пронађосмо у партији,

Пир поруге дохватио све синове.

Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,

Не чују се ни протести ни јауци;

Под срамотом живи наше јавно мњење,

Нараштаји, који сишу ко пауци.

Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,

Не види се јадна наша земља худа;

Ал кад пожар подухвати на све стране,

Куда ћемо од светлости и од суда!

Помрчина притиснула наше дане.

Успиње се десет строфа ове песме у сам врх српске сатиричне поезије. Ни у најбољим Домановићевим сатирама није овако аветињски туробан, овако језив „спровод слободе“, на који су се сјатили ројеви моралних пажева, легије ћифта са исхереним и националним заставама. Гнушајући се тмине и моралног смрада што су одасвуд притиснули, Дис укључује у овај лирски опис пакла све што је Домановић немилице кресао у брк не само народним вођама него и народу. Наши дани је лирска синтеза Данге, Мртвог мора, Страдије, Вође... То је уједно и грмљавина поротника страшног суда и ропац дављеника. То је песма пробуђене савести, поштене побуде, одважне једноставности. Потекла је из душе што је прегорела све опасности које вребају у земљи где ноћ уме да поједе и у по бела дана, где се за критичку реч бива линчован и здрав затваран у лудницу. То је песма искрености и истине коју можемо проверавати чак и по новинским извештајима. Песма Наши дани опевала је мисао Јована Цвијића, о „кризи идеја и начела, кризи установа и уређења, династичних преврата, кризи државног опстанка и са свим тим везане кризе савести које сву душу потресају...“.

У песми Наши дани лирским језиком је сажета црна хроника почетка двадесетог века. Како песник потресно сведочи, били су то дани великих разочарања. Мајски преврат из 1903, како је негде записано, изменио је сиротињи јеловник тако што су са „лука и сирћета прешли на сирће и лук“. Србија је постајала све гаднији „вашар политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца части и достојанства“. Док је једном руком делила својој деци оружје и униформе, држава је очекивала од песника да је називају Великом Добром Мајком. Нису јој били довољни добровољци. Критичко родољубље Наших дана постаје незамисливо и, чак, опасно. Тражиле су се химне, ратничке песме, борбени занос. Тако ће и најсненији песник српског језика зараћеној домовини понудити стихове усиљене хероике у збирци Ми чекамо цара.

Текст преузет из предговора књиге Изабране песме - Владислав Петковић-Дис који је написао Владимир Јовичић (стр. 12-13). Књига је објављења у издању ИРО „Вук Караџић“ из Београда, 1986. године.

Непознати Владислав Петковић - Дис

(Фотографија од 18. маја 1909. снимље­на у Бе­ограду на други дан Духова, поне­де­љак: с ле­ва на де­сно Смиља Атанацковић, Ле­посава Мариће­ва, Драга Константиновиће­ва, Рад­мила Ђ. Јовановиће­ва, Загорка Бајиће­ва, Цаца Јовановиће­ва и Марија-Мара Пандуровиће­ва.)

Лепота тужног песника

"Познаник који је требало да шаље Дисов новац његовој породици затајио га је и песник креће на свој последњи пут за Солун преко Крфа, "у црном оделу" и "са обичним путничким кофером" у коме је била нештампана збирка песама. Збирка која никада неће бити штампана. Марсељ, Тулон, Рим, Напуљ. И да то није забележио његов сапутник, симпатични игуман Манасије Софроније Михајловић, слутили бисмо да је ту, под Везувом морао мислити на изумрле вароши Помпеје и Херкуланума. Ти мртви градови под лавом и пепелом били су тако блиски његовом песничком свету. Стално пун слутњи Дис се са очајањем укрцао на брод "Италија", да заплови Јонским Морем. Игуман га је тешио... Кратка вожња прекратила је још немачка подморница, немачки сумарен како су тада радо говорили. Торпедирани брод прогутао је и Диса. Мучен несаницом није спавао те последње ноћи. Тако се и затекао на палуби. Када се несрећа догодила био је, кажу, миран, чак и "равнодушан". Спустио се са осталима у чамац за спасавање. Био је то једини чамац који се неће спасти. Недовољно удаљен од брода био је увучен у вртлог његовог потапања. Остао је, после, његов леш на таласима. У џепу су му нађене само наочаре и драхма и по. "Обичан путнички кофер" отишао је под таласе и с њим и она тајанствена свешчица стихова. Леш су оставили мору, да га сахрани."

Овако описује Борислав Михајловић-Михиз, утапање познатог српског песника Владислава Петковића-Диса 1917. године, а на основу сећања оца Софронија. Има неке чудне, доследне симболике у Дисовој смрти. Умро је у својој тридесет и седмој години, баш као и Бајрон и Његош. А, уједно, најавио је свој трагичан крај много пре. Наиме, Дис је 1911. године издао збирку песама под називом "Утопљене душе" у којој жали што свој "живот прости није спустио у борбу таласа".

Таласи Јонског мора сахранили су српског песника, али и његову свешчицу са новонаписаним стиховима који никада неће бити прочитани и штампани. Сличну судбину могла је да доживи и још једна Дисова песма, чије постојање сада, први пут, откривам у овом броју Новина Београдског читалишта.

Реч је о једном, зналачки кориченом у зелено са два дивна цвета, Споменару из почетка двадесетог века. На његовој предњој корици, осим већ поменута два цвета, налази се у злату утиснута ћириличним словима реч — поезија.

На изглед ништа необично за ову врсту, данас нажалост заборављеном, маниру прошлих генерација да у својим и туђим свескама — споменарима остављају писане поруке другарицама и друговима. Наравно у тим свескама уписивали су се и старији познаници и пријатељи, као и чланови фрамилије. Било је срамота одбити молбу власника Споменара да му се нешто напише, најчешће у стиху, за срећу и добро здравље у будућим данима и годинама. Дакле, ова лепо коричена свеска, коју сам открио пре пет година припадала је Марији-Мари Пандуровић, ћерци Љубомира Пандуровића, који је био рођени брат нашег познатог песника Симе Пандуровића. Лепој Мари, у току 1908. године у Споменар уписало се више њених другова и другарица: Емануил Муановић, Радмила Л. Најдановић, Даринка Њ. Бранковићева, Јелисавета Швабићева, Гута, Зора Ђурковић, потпоручник Милан Калинић...

Листајући пажљиво и стрпљиво Марин споменар и читајући поруке са лепим жељама у њему, после више празних страна, када сам мислио да нећу наћи ништа занимљиво чекало ме је право откриће. На 56 и 57 листу, црним мастилом, на први поглед нечитким ћирилићним писмом налазила се нечијом руком исписана песма — "Лепота". Док се на крају седме строфе налазио потпис аутора — Дис. Нисам могао да верујем сопственим очима. Да ли је могуће да се у једном девојачком споменару могла наћи непозната песма једног од најпознатијег српског песника? Нарочито што се зна да је његова рукописна заоставштина изузетно ретка.Али, када сам упоредио Дисове рукописе који је налазе у Рукописном одељењу Матице Српске у Новом Саду више није било сумње. Имао сам пред собом непознату, до сада необјављену, песму Владислава Петковића - Диса, трагично настрадалог српског песника пре више од деведесет година.

Одакле ова до сада непозната широј јавности Дисова песма у споменару Маре Пандуровић?

Наиме, познато је да су Сима Пандуровић и Дис били веома присни пријатељи и другови читаву једну деценију, иако су један другоме говорили "ви". Њиховим друговима је то изгледало као нека поза. Уствари, то није био знак одстојања, него деликатности. Њихов први сусрет, по сећању Симе Пандуровића, био је случајан, једног лепог летњег дана, 1903, на београдском Калемегдану. Владислав Петковић се тада, одприлике, и јавио у нашој књижевности. У свесци од 1. јула 1903. године, Српског књижевног гласника, штампана је његова песма "Идила" и то под псеудонимом Дис, који му је и остао и до дан данас и под којим је, углавном, и познат у нашој литератури.

Ево шта је Сима Пандуровић написао о свом пријатељу ипесникуутексту штампаном удневном листу "Политика" 1937. године под насловом "Двадесет година од смрти песника "Утопљених душа".

"Владислав Петковић-Дис био је једна од карактеристичних, занимљивих фигура у Београду, пре тридесет година. Болешљиво мршав, црне косе и црних растресених бркова, бледа лица, са стакластим, укоченим, помало аветињским погледом иза јаких наочара, то је био млад човек који се на самом почетку овога века нашао у Београду. Било је тада у нас људи који су имали смелости да живе својим животом, без обзира на друге, али и без штете за друге, да сиротују, али да имају врло развијено осећање личног достојанства, да иду за својим унутрашњим гласовима и да увек буду верни своме позиву. Дис је један од тих људи. У редовима државних службеника увек међу последњима, као учитељ у Прлити, једноме забаченом селу близу бугарске границе, дневничар у царини, Класној лутрији, Министарству просвете, он је, убрзо пошто се појавио са својим првим стиховима, заузео лепо место у српској књижевности. То му, наравно, није могло поправити материјалну ситуацију. Уосталом, он се за то није ни бринуо много; а да своје перо стави некоме у службу, то му никад није ни падало на ум, као ни огромној већини тадашњих писаца и литерата. И док судруги ишли за својим пословима и кариером, он је остајао "боем", носећи у себи вазда једну песму, и био је задовољан и при најскромнијим околностима. На одело није много пазио; јео је мало, пио нешто више; а једини луксуз су му биле фине цигарете и неколико црних кафа дневно. Нерадо се кретао из Београда, чија му је атмосфера била ипак најпријатнија. Једном је, у шали, причао да је направио излет до Раковице, али се кајао. Чудио се зашто се људи обушевљавају природом, кад природа није лепа; у њој је он видео само понеко криво дрво, какву барицу, прљав поток, нешто марве и хладноћу. Он је, доиста, биоувек заузет унутрашњим спиритуалним животом, налазио да је у њему једина интересантност и болно осећао сукобе са стварношћу, средином и спољним светом... Из тог разлога волео је друштво уског круга интелектуалаца, којима духовна, етичка и естетичка питања нису била равнодушна. Није, међутим марио за велике скупове, бучне разговоре и дебате, за политику и гомилу..."

"Уствари" — пише Сима Пандуровић сећајући се свог пријатеља Диса — "песник "Утопљених душа" није био мизантроп. Као неврастеник он је, додуше, избегавао велико друштво, претпостављајући да сам, гологлав, шета Калемегданом и београдским улицама и да буде само са својим утисцима, мислима и осећањима... И не само да није био мизантроп, него је овај песник бизарних и подсвесних душевних стања има једно нежно развијено осећање према земљи, народу ималоме, непознатом човеку који подноси највеће терете у великим историјским догађајима. У својој другој, мањој збирци "Ми чекамо цара" (1914), он је, искрено се одушевљавајући успесима нашег оружја на бојном пољу, дао пред неколико топлих националистичких акцената и један број песама које су јасно одавале да његов патриотизам није угушио осећање социјалне правде. Може се рећи да је он тај проблем који је данас тако болан и основан, и кобан, први међу нашим песницима предосећао и поставио... Владислав Петковић је у тој обнови српске лирике имао видно и заслужно место. Један број изванредно непосредних, финих и нијансираних строфа изашао је испод пера овога боема, сањалице, луталице, која је имала толико приснога, интимнога контакта са "душом ствари и флуидом симпатије..."

За Борислава Михајловића, Дис је био непоправљиви органски песимиста. Док су два јада у његовој поезији били стално присутни: јад од живота и јад од рођења. Затим, тврди Михиз да је Дис био нагонски и судбински песимиста "са очима изван сваког зла". Док је живот за њега био неподношљива, тешка мука, зато што је бесмислен, а бесмислен је стога што је у себи носи неодољиву клицу пропасти и смрти.

Када сам пронашао ову до сада необјављену Дисову песму, а знајући за његов свеопшти песнички песимизам, њен наслов ме је испунио надом да је она можда ретка песникова жеља да пева о срећи и ведрини. Наравно, преварио сам се! И у овој веома реткој, за Диса, рукописној заставштини песник пева о духу умрлих, гробу, мртвим речима и песми славуја, мртвим очима...

Можда је те давне, 1908, Дис желео да младом девојчурку остави знамен своје ретке ведрине. Али, очигледно је да је он волео, и једино могао да воли и осети лепоту на свој тужан начин.

Лепота

I

Да л' се ова бајка у истини збила

Тамо, где већ нема ни руина стари',

Где ноћ заборава све је досад скрила

Осим ње, што иде са несталих ствари

Уз облик ветрова и говор дубрава,

Као дух умрлих преко наших глава?

Ил' је ова бајка не из овог доба,

Не из земље наше, већ са звезде неке,

Која данас нема ни трага ни гроба,

Док Даница чува спомене далеке,

Као машта људска, што једина јавља

Оно што је било, што се не обнавља?

Не знам о том, не знам. Ал' кад пада вече

На црвено сунце и дан к'о дим бео,

Кад из сваког кутка ноћ црна потече

И притисне поглед, небо, видик цео

Знам, да чујем тада, да ми нека струја

Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осећам тада,

Да мрак мене гледа испуњен очима

Оних који неће заспати никада,

А од којих душа често се отима;

Да мрак мене гледа са изразом свију

Умрлих облака и мртвих очију.

Чини ми се да се отварају врата

На гробници света, заспалих земаља,

Да устају дани из помрлих сата

И да мртво време мирно се помаља:

Видим једну звезду у обмани више,

Слушам како прошлост тишином мирише.

Видим једну звезду и крај њеног доба,

Једну моћну сенку што лагано кружи

Над минулом звездом као уздах гроба:

Можда на тај начин за њом мртвом тужи,

Ил ту за то стоји, да нејасно, тавно,

Каже што је било некада и давно.

Каже што је било. И ја слушам тако,

Смрт лагано иде, осваја планету,

Гаси цео живот неумитно тако

Ко победа вечна, и у целом свету

Њен се корак чује: све испуни собом

И завлада земном и покори гробом.

Посебну захвалност дугујем Даници Филиповић, библиотекару саветнику Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" у Београду, која је успешно прочитала рукопис Дисове песме "Лепота".

(Владислав Петковић-Дис, портрет пе­сника а на поле­ђини ње­гова посве­та Јулијани, Мари, Нати и Љуби Пандуровић.)

Извор: Новине Београдског читалишта, Срђан В. Стојанчев

Пар речи о великом песнику Владиславу Петковићу Дису

Јован Дучић и Милан Ракић брзо су избили као предводници нове, модерне поезије, стваране под утицајем тадашњих западноевропских књижевних струјања. Али у то време се јавља још један круг песника, који је на сасвим посебан начин проговорио о својим немирима и о свом ставу према животу. Тој групи, поред Симе Пандуровића, припадао је и млади, даровити и разбарушени песник Владислав Петковић Дис.

Поникао из села Заблаћа, у околини Чачка, Дис у веома тешким материјалним условима покушава да заврши своје гимназијско школовање. Без матурске дипломе, он почиње да ради као привремени учитељ по селима и околини Зајечара. А кад му је то досадило, прелази у Београд у коме у почетку ради као писар општинске трошарине. Песме које је повремено објављивао учиниле су га унеколико познатим у тадашњим књижевним круговима. Неуредан живот, дуге и честе кафанске седељке и алкохол који га је тровао, разорили су његово ионако нежно здравље. Године првог светског рата одвеле су га у туђину, из које се никад није вратио: нашао је смрт у таласима Јонског мора када је непријатељска подморница торпедовала брод којим се враћао у домовину.

Дис је у поезији био самоук. Иако изван туђинских утицаја, његово стварање је било у једном спонтаном складу са западноевропском резигнираном и симболичном лириком. Издао је за живота две збирке песама Утопљене душе (1911) и Ми чекамо цара (1913). Већ у својим првим песмама Дис испољава оригиналан, снажан и елементаран песнички таленат. Песимистички су и горки ти његови стихови о човеку, животу и сновима. Његова Тамница, прва песма у Утопљеним душама, слика претежно такве мисли и расположења:

То је онај живот, где сам пао и ја

невиних даљина, са очима звезда,

И са сузом мојом, што несвесно сија

И жали, к'о птица оборена гнезда.

Крајње депресивна расположења живе у свој Дисовој лирици. Он пева о животу као о привременом трајању без реда, смисла и без лепота и радости. Труљење, распадање и задах смрти су најчешће оквири у којима је ткао своје надахнуте и недотеране стихове. Уз то, боемски живот по кафанама остављао је трагове и у његовим мислима и у његовој поезији:

Не марим да пијем, ал' сам пијан често.

У граји, без друга, сам крај пуне чаше,

Заборавим земљу, заборавим место

На коме се јади и пороци збраше.

Физички тако слаб и неотпоран да га ни у војску нису примили, знао је често да буде и јак и пркосан. Његова лична судбина, увек растрзана између неких мутних и далеких видика, одређивала је његова расположења и његов став у животу. Док су Дучић и Ракић засењивали својом поезијом илузије и монденства, Дис је грубо, али дубоко људски певао:

Пијемо нас неколико пропалих људи

И полусвет.

Дис није негодовао против славе и версификаторског пуританства тада признате поезије. Он је другачије поимао живот, он је тај живот доживљавао разбољено и мрачно, али са ставом у коме је било очајног и потресног идеализма. Ондашња критика, којој је општи тон давао моћни Јован Скерлић, грубо је наружила Дисову искрену и горку поезију. А у тој поезији било је великих полета и покрета, било је снаге и стихова какви се нису чули у свој дотадашњој српској лирици. Дисова песма Можда спава несумњиво представља једну од најјачих, најбољих песама наше поезије:

Заборавио сам јутрос песму једну ја,

Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:

Да је чујем узалуд сам данас кушао,

Као да је песма била срећа моја сва.

Заборавио сам јутрос песму једну ја.

То је песма о великој љубави, доживљеној кроз сазнање да у животу има лепота због којих треба живети и волети:

Ја сад једва могу знати да имадох сан,

И у њему очи неке, небо нечије,

Неко лице, не знам какво, можда дечије,

Стару песму, старе звезде, неки стари дан.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Поезија Владислава Петковића Диса својим мотивима умирања, распадања и пролажења умногоме подсећа на Бодлера, великог француског песника Цвећа зла. Али та подударност је само случајност, без икаквих стварних веза и међусобних утицаја. Дис је своју поезију градио сам, на доживљајима сопствене свести и подсвести који су се у њој преплитали и сједињавали у један туробан и болан мелодијски звук. Дисови стихови, елементарни и без занатског кићења, непосредан су израз једне стварне мисаоности и доживљености. Његове метафоре биле су сасвим нове, необичне, готово халуцинантне. Њима је Дис први у нас открио нове могућности песничког казивања и обликовања. У тој даровитој самоукој поезији налазили су подстицај многи каснији српски песници, како у данима после првог тако и из времена после другог светског рата. Зато Дисову поезију сматрамо једним новим покретом, новим струјањем у српској лирици XX века. То је поезија крајњег субјективизма, поезија потпуне отворености једног људског срца које је угасло у жељи да се домогне среће и у сумњи да та срећа уопште постоји.

Драгутин А. Стефановић, Вукашин Станисављевић

"Лепота" из споменара

Марија Пандуровић (десно) са другарицама.

Последње што је велики српски песник, Владислав Петковић Дис написао, свешчица стихова, остала је заувек на дну Јонског мора, поделивши судбину са аутором, који се утопио после торпедовања брода "Италија", на којем је путовао за Солун преко Крфа, 1917. године. Сматрало се да од славног поете више ништа није остало, све док, недавно, библиофил Срђан В. Стојанчев, председник Српског библиофилског друштва, није открио и објавио (у новом броју "Новина београдског читалишта") непознату Дисову песму "Лепота", написану 1908. године.

У разговору за "Новости", Стојанчев каже да је песму пронашао у Споменару који је добио од свог школског друга Симе Пандуровића, унука истоименог познатог песника. Лепо укоричена свеска, с почетка 20. века, припадала је Марији - Мари Пандуровић, сестри Симе Пандуровића. Као и у свим сличним споменарима, у манирима прошлих генерација, и у овом су биле исписане поруке пријатеља и чланова фамилије.

— Листајући пажљиво и стрпљиво Марин споменар, на 56. и 57. листу, црним мастилом, на први поглед нечитким ћириличним писмом, налазила се нечија руком исписана песма "Лепота", а на крају седме строфе налазио се потпис аутора — Дис. Нисам могао да верујем сопственим очима — каже Стојанчев. — Да ли је могуће да се у једном девојачком споменару могла наћи непозната песма једног од најпознатијих српских песника? Нарочито што се зна да је његова рукописна заоставштина изузетно ретка. Али, када сам упоредио Дисове рукописе који се налази у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду — више није било сумње. Имао сам пред собом до сада необјављену песму трагично настрадалог песника пре више од 90 година.

Објашњавајући како се ова песма нашла у споменару, Стојанчев подсећа да су Сима Пандуровић и Дис били веома блиски пријатељи и друговали читаву деценију, иако су један другом говорили "ви". Њиховим друговима је то изгледало као нека поза, а у ствари то није био знак одстојања, него деликатности. Њихов први сусрет, по сећању Симе Пандуровића, био је случајан, једног лепог летњег дана 1903. на београдском Калемегдану. Владислав Петковић се тада, отприлике, и јавио у нашој књижевности. У свесци од 1. јула 1903. "Српског књижевног гласила" штампана је његова песма "Идила" и то под псеудонимом Дис, по којем је и до данас остао познат у нашој литератури.

— Када сам пронашао до сада необјављену Дисову песму "Лепота", а знајући за његов свеопшти песнички песимизам, њен наслов ме испунио надом да је она можда ретка песникова жеља да пева о срећи и ведрини. Наравно, преварио сам се! — вели Стојанчев. - И у овој, веома реткој, за Диса, рукописној заоставштини, песник пева о духу умрлих, о гробљу, мртвим речима и песми славуја, мртвим очима. Можда је те давне 1908, Дис желео да младом девојчурку остави знамен своје ведрине, али очигледно да је он волео и једино могао да осети лепоту на свој тужан начин. У споменару сам, иначе, открио и Дисову посвету Марији - Мари Пандуровић која је за разлику од песме, написана руком. Како је познато да је Дис писао песме муњевито, у тренутку, то се може претпоставити и да је "Лепоту" исписао одмах после посвете сестри свог пријатеља.

Лепота

Да л' се ова бајка у истини збила

Тамо, где већ нема ни руина стариж,

Где ноћ заборава све је досад скрила

Осим ње, што иде са несталих ствари

Уз облик ветрова и говор дубрава,

Као дух умрлих преко наших глава?

Ил' је ова бајка не из овог доба,

не из земље наше, већ са звезде неке,

Која данас нема ни трага ни гроба,

Док Даница чува спомене далеке,

Као машта људска, што једина јавља

Оно што је било, што се не обнавља?

Не знам о том, не знам. Ал' кад пада вече

На црвено сунце и дан ко дим бео,

Кад из сваког кутка ноћ црна потече

И притисне поглед, небо, видик цео

Знам, да чујем тада, да ми нека струја

Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осећам тада,

Да мрак мене гледа испуњен очима

Оних који неће заспати никада,

А од којих душа често се отима;

Да мрак мене гледа са изразом свију

Умрлих облака и мртвих очију.

Чини ми се да се отварају врата

На гробници света, заспалих земаља,

Да устају дани из помрлих сата

И да мртво време мирно се помаља:

Видим једну звезду у обмани више,

Слушам како прошлост тишином мирише.

Видим једну звезду и крај њеног доба,

Једну моћну сенку што лагано кружи

Над минулом звездом као уздах гроба:

Можда на тај начин за њом мртвом тужи,

Ил' ту за то стоји, да нејасно, такво,

Каже што је било некада и давно.

Каже што је било. И ја слушам тако,

Смрт лагано иде, осваја планету,

Гаси цео живот неумитно тако

Ко победа вечна, и у целом свету

Њен се корак чује: све испуни собом

И завлада земном и покори гробом.

Драган Богутовић, 05.05.2008. Вечерње новости

Недовршене песме

I

Не јавља ми се. А има кад.

Сем ако спава, ако не дише,

Десет месеци равно је сад

Од растанка нам, откако не пише.

Још ћу чекати, иако сам дуго чек'о.

Десет месеци од мене моји су далеко.

Пре тол'ко ја сам оставио њу,

Завичај, децу и дом свој лепи.

Тад зима беше, сад жита зру.

А она не пише, а душа стрепи.

Залуд право кући мисао ми хрли,

Али кућу не налази, успомене грли.

А да напише бар речи две,

Да гавран стари са крова прне;

Да душу спасе, јер често мре;

Да ме оставе утвари црне.

Увек тежак облак дан ми сваки крије,

Срце полулудо, нигде мира није.

Гледам их каткад. С часа на час

Видим постељу. О какви дани!

Заспао цвркут, дечији глас.

А где су деца? Моји малишани?

У дну дворишта мати, ногу боси'.

Цвет црвеног кранфила у њеној коси.

У црној коси црвени цвет.

Црвеног трага по лицу ено!

Шта то учини с тобом свет,

О моје драго, о моја жено?

Брзо приђох ближе: без погледа ока оба,

У два ока леже деца к'о два гроба.

II

Не јавља ми се. А има кад.

А можда не сме! Ко ли јој пречи?

Десет месеци равно је сад

Од растанка нам, а од ње ни речи.

Све ми се чини узалуд сам чек'о.

Све више су моји мили од мене далеко.

Можда јој брани баш светли цар:

Неће да царством утеха прође.

Милион срца пробо је бар,

јер мисли кроз срца небу да пође.

Он је избраник, Син други, Бог га је хтео.

Првог свет благослови, њега је проклео.

Проклет је ето он, божји Син!

А можда божји и није жи'ми

Тек стави на се име к'о чин.

А безумни народ и то му прими.

Крвљу се умаза сав, векови да му се чуде,

И реч је оков'о, први да у злу буде.

Ал' цар погреши. Јер исти пут

Не води слави, него ужасу.

Небо и земља немају кут

За Сина новог сад да га спасу.

Јер као слава и ужас тражи таласе.

Сем Цара избрани народ пропашће, зна се.

Живот у свету ружан је сан

Мада се живи у знаку дýге,

Уз месец бледи, сунчани дан,

С помало смеха, и са много туге.

Ја видим правду и свачији тренутак позни.

Видим и натпис: Немачка и Виљем Грозни.

III

Ал' пропаст туђа није мој сан

А ни освете душа ми неће.

Да је да зађе крвави дан,

И смех крвави, крваво цвеће,

И да је да се најзад јави она.

... Откуд, да баш сада ударају звона?

Што л' је то тако? Одавде чак

Привиде ми се три бледе главе,

Три бледе главе и покров лак,

И покров велик, изаткан од страве.

Три мртве главе, а бледе су тако!

К'о да се још плаше? Бар сад им је лако

И све је тако. Долази он,

Долази у сну мој синчић мали.

Онако мио, ал' нешто бон:

Однекуд га носе узбуркани вали.

Кад му видех лице, ја осетих сузе:

Пружих њему руке, дубина га узе.

Ја опет сањам. Дошла ми кћи,

И дан велики: сунце је греје.

Али и с њом мати. Срећни смо сви.

Њу игра одне. Ал' се слатко смеје!

Више моје главе кликће чудно јато:

“Беше тако срећна, умрла је зато.”

И то је било. Испричах све

Једном чичици: очи му сиве.

“Не бој се, рече, за снове зле.

Када мру у сну, на дану живе.”

Од људског срца да л' има слабости веће?

Отад чекам црне снове, али немам среће.

IV

За бол и љубав душа ми зна,

У њој кајања никад не беху.

Од свог поступка не презах ја,

Па макар да је поник'о у греху.

Роб ако постах. Али нећу крити

У страној земљи изгнаник сташно је бити.

Оставих, дакле, свој кућни праг

И отаџбину: најљуће ране.

Некако пренех свој живот наг

И наду на зору да опет сване.

Над мојом земљом надви се жалосна врба,

А туђина мене прими са слободом Срба.

Лепо ме прими туђина та:

Све неки добри, од срца људи

Ал' бити распет на крста два,

То је тек тешко, не лечи се туди

Отаџбина први, а дом крст је други.

Још болови сасвим нови, али дуги.

Не уме човек да буде јак

Кад кише лију са свију страна.

Нема очију за дубок мрак.

Не пева тица с умрлих грана.

Добро ми је данас ту, под туђим небом,

Ал' ми срце труне за мојом колебом.

Што је најцрње за овај мах,

То је што немам ни мало моћи.

Тол'ко сам мали да ме је страх:

Живим сарањен као у ноћи.

Ах, ти моћни људи из овога века.

Више немам куда, умирем без лека.

1916-1917.