На Калемегдану

Дан јулски и врео уморан одлази.

Уз шуштање лишћа раздрагано, гласно,

Јављају лахори да вече долази.

С њим и сутон иде, и шаптање страсно

Срећног нешто света.

Ти парком прошета.

Твој костим је био лак к'о месечина,

На твом нежном лицу осмех ведар, смео,

У бујној ти коси спава помрчина,

А на глави шешир помодан и бео:

Крај мене, кроз грају

Прошла си у сјају.

Погледом те гледах за тебе умрлим.

Ти си дивна била. Не осетих тада

Жељу да те волим, потребу да грлим

Дан мојих очију. Нит осетих јада,

Ил' песме јесени,

Ил' бола у мени.

Дан јулски и врео уморан одлази.

И док шушти лишће све више и више

Таме, мрака, мира по парку долази.

То ноћ у спокојству тишином мирише.

А бол шири крила...

Ти си дивна била.

Прича

У ноћи тако кад никога нема,

И када људе, заједно са злобом,

Заборав узме, мисао се спрема,

Да приђе теби и говори с тобом.

К'о дуга небом после многе кише,

И моја нада појави се тада

Над љубављу ми, и лагано брише

Дубоки очај и трагове јада.

И твоја слика, као звезда среће,

Прилази мени: и ја видим тебе

Далеко, свуда; и знајући где ће

Толики живот, ја заволим себе.

Дуго ти причам, занесен, у жару,

Будућност нашу што се дрско крије,

И ону песму о срећноме пару

У земљи, куда никад таме није,

Где љубав влада, где станују жуди.

И све што драган својој драгој таји,

Дуго ти причам, док задрхте груди,

Док снови мину, приђу уздисаји.

Утеха

Мисао се губи, нестаје и тоне

У долини плача, где се нада купа,

Где страдања живе, где се сузе роне

И где точак патњи клопара и лупа.

И док мис'о спава, клонула, у миру,

Извија се љубав на крилима ноћи,

И са собом носи разлупану лиру,

И креће се, лебди по мојој самоћи.

Као ехо среће, без шума и гласа,

Преко тајних снова висинама стреми,

Као зора небом зрачно се таласа,

Као вече у ноћ губи се и неми.

И траг јој остаје, и слика се ствара:

Небо плаво, ведро, као њено око,

Поглед који прича, теши, разговара,

Појима и воли и гледа дубоко.

Ја осећам душу и своју и њену:

Обе, вечне, стоје на једном осмеху,

На једном простору, далеком времену,

Које каткад ступа и шапће утеху.

Под дудом

Малаксао, ломан, сад одмарам тело,

Далеко од тебе, на сенци од дуда;

Разлио се ваздух и прамење бело,

Дан врео и топал, мртвило је свуда.

Загрљен умором и покривен прахом,

Младост још ме штити и мис'о о теби:

Љубав, бол и жудњу, заједно са страхом,

Ја у души носим, ја носим у себи.

Шта ли радиш сада, је ли, небо моје?

Да ли ми се надаш, да л' те слутња пече?

Куда око гледи из одаје твоје

Кад дан мртав падне на радосно вече?

О, не тугуј за мном. Лили, о не брини.

Добро ми је, лако на овоме путу.

Облак с твога чела одагнај и скини,

И срећног ме сањај у свом дивном куту.

Да знаш кол'ко патим кад помислим тако

Да ме можда чекаш и изгледаш свуда:

Мене све заболи и плак'о бих, плак'о,

На хладу и сенци овог старог дуда.

Под прозором

И синоћ сам био поред твога стана.

К'о болник кад дише, киша једва тече,

Лишће шушти, плаче, с мокрих, црних

грана;

Суморно и мутно спустило се вече.

Улица је била покривена мраком,

Кровови и куће тонули у тмину.

И ја сам се крет'о лаганим ,кораком

Као чувар мртвих кроз алеју њину.

Бојажљиво приђох до прозора твога:

Модра, бледа светлост на завесе пала.

Иначе свуд пусто, свуд нигде никога,

Само преко лишћа ноћ је уздах слала.

Под прозором застах. Ту сам дуго био

И дрхтао тако без гласа и моћи:

На зид руку ставих побожно и ти'о,

Не могах је дићи, не умедох поћи.

Наједном се тргох. К'о да неко иде?

Мис'о моју прели крв ми узрујана.

Ја бежати почех. Да л' ме когод виде?

И синоћ сам био поред твога стана.

Плаве мисли

О што си, зашто занела се тако?

Зар не чу ветар да о прозор бије,

С њим моја слутња, моја чежња, нада,

Страх у даљини? Знадох да си млада,

И тако лепа. О зашто је, рако,

Ти бар не виде да за тебе није?

О ниси, знам ја; знам да ниси могла,

Ти, рако добра, црна и дубока,

Отићи икад до меке постеље,

Узети собом два заспала ока,

Два њена ока, од туге јој беље,

Мраморно лице, главу што се погла

У сну сањиво. Сневала је она,

Да љиљан бере, запиткује руже

За боју, венце, и да л' кадгод туже

На грудма, велу — да ли кадгод туже?

Док она сања и мирно се креће

У тајне, с драгим, кроз срећу и цвеће,

У ложу мисли — нико и не слути,

Блажено дете што толико ћути.

Ал' дуго срећна занела се она

Уз мирис жеља! И дођоше луди;

Сад плете венце, нико је не буди;

Осмехом дише, ударају звона;

Разгледа небо, спушта се опело;

Сад броји звезде, узимају тело:

Живи што сања, у раку је скрише,

Кад за зло не зна, кад не слути више.

Кад за зло не зна. Тако њену собу,

Сан среће моје, предадоше гробу.

О људи! људи!... Ао моје драго!

Овамо бура неће да се стиша.

Је л' топла земља, грли ли те благо

Гробница твоја? Мене бије киша,

Облаци, видик. Ал' у часу једном

Мисао сене, да ће можда сузе

Ох ове сузе, крви моје пуне —

Проћи и пасти по покрову ледном,

На лице твоје, што побожно труне,

Унети израз у линије, боје,

Расточит самрт и спојити узе

Живота с душом. Авај, и ја у том

Осетим часу, да сваким минутом

Силази влага сандуком и тобом.

И купим сузе, али киша лије

На тужну хумку што те страшно крије.

О моје руке, што да нису гробом

Постале твојим: на рукама овим,

У дану, ноћи, без земље и стеге,

Ти би трунула: са мислима новим,

Пољупцем, сузом, твоје лице снежно

Ја бих покрив'о: ту крај моје неге,

О драго моје, трунула би нежно.

И ја бих тада... Мој љиљане бели,

Што су ми тебе пакосно однели?

Што ти бар сама?... Зар те није жао?

Куд гледаш дуго сном где нема мис'о

Потеза својих? Је л' подножјем пао

Сад блесак зоре, под којим је дис'о

У тами човек?... Гле, како се нија

И иде боја преко ветра, грања,

Уставља неред и тишину свија

И дугу вуче! Откуд ове зоре

У часу када коб и очај сања?

Да клетва није, или нешто горе?

Немоћном подсмех? Ал' се лепо ведри

Окис'о видик, огрнут са стравом,

И моје лице, док даљином плавом

Ја видим љубав, поглед њој ми једри.

Зар већ утеха? Од кога и коме?

Познајем добро. Ево је. Ево ме.

О нисам знао да смо тако близу.

О нисам знао да си у том низу

Боје и снова, светлости и душе.

О нисам знао да са својим гробом

Ја носим срећу и састанак с тобом.

Постеља твоја, гле, како је мека,

К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше

Још вреле сузе? Зар их овде има?

Зар земља сузе, зар све не узима?

И мокро свуда! Ух, како је 'ладно

Биле и ваздух... То ја нисам умро!

О куку, куку, зар живота треба

За оног коме свет је већ изумр'о.

Падај, животе, с јауцима мојим.

Цепај се, време. Нек ветар и вече

Покупе боле и дух што ме пече,

Нек носе до ње, до плавога неба:

Она је тамо, ангели је дворе,

Она је дивна, око ње су наде,

И плаве мисли, и све оне пруге

Велике среће; она живи дане

Што човек каткад у часима туге

Прозире, али лика им не знаде.

Животом драга, док нас не саране,

Грех и кајање руше нас и дижу,

И мира нема, црне мисли стижу,

Није к'о гробом. О, ал' ја ћу сада

Будућност своју, јаву стару, бону,

Заклонит тобом и носити небо —

Постељу твоју, моју васиону.

И нико никад ни слутити неће

С киме се дружим у тамници јада,

Коме се молим, за ког берем цвеће.

Једног пролећа, или једне зиме

Престаће живот, моји дани с њиме.

Ја ћу заспати. Бол ће тога дана

Изгристи срце, моју глад љубави;

Смрт ће опрати трагове од рана.

Одмор и мени тад ће да се јави.

Бићу измирен с тајнама далеким.

Рођење своје заволећу гробом.

С осмехом можда, ил' с уздахом меким

Бацићу поглед последњи за собом.

Сећање

1

Често пута кад те видим гредом

Да корачаш хладна, мирна, строга,

Увек иста, увек с умним гледом,

У тренутку успомена многа

Оног доба, ког сад више нема,

Јавља ми се као бајка бледа;

Ја осећам да се прошлост спрема,

Да ми, мртва, живот приповеда.

Ја осећам њу и песму једну,

Што је младост к'о свој терет има,

Песму чудну, нејасну и чедну,

Песму снова, песму о срећнима.

Ја осећам... И у часу махом,

Песма стаје, угаси се, свене:

Појави се живот с тешким дахом,

И све оде у сан, успомене.

Видим себе како тражих пута,

Ал' сад блато знам газити и ја.

Видим снагу као дух да лута

И бол што ми к'о победа сија.

Гледам себе када видим тебе,

Живи израз свију мојих снова,

Једва могу и да познам себе,

Моја прошлост и за ме је нова.

2

У даљини из нејасних шара,

Имао сам у самоћи често

Место једно које машта ствара

За постоље, за будући престо.

На том месту нас двоје би били

Свет за себе, нераздвојан, вечан:

Све док светлост не би оставили,

Сваки дан би био за нас свечан.

Мада срећа нема своје лице,

Њезин изглед осенчава нада,

А њој човек не мери границе,

Прави простор тек у њему влада.

И та слика, та маглина сама

Из заноса и у снима мојим,

То обличје пространо к'о тама,

Као јутро са зрацима својим —

Падало је испред твога стаса,

Испред мене, покривало двоје,

И ширило видик нашег спаса,

Да се двоје тек у њему споје.

Сад ту слику, ту маглину саму

Дах сећања још покаткад креће,

Растерује заборав и таму

И наноси сан и мртво цвеће.

3

Моји дани умиру ми тако,

А мој живот утеху не пружа.

Моја сумња јесте и мој пак'о,

Моја земља нема за ме ружа.

Грозна сумњо, окове полета,

Као ватра горела си снове,

Сваку жељу што душу оплета,

Сваки осмех и радости нове.

Увијена у огртач знања

Бедна, ружна и отровна ти си:

Жедна, гладна и жељна сазнања,

Увек стара, никад ведра ниси.

За осмехе не зна лице твоје,

Погурена ти се крећеш вазда,

Тражиш тајну и истинâ боје,

Гониш таму, ал' те тама сазда.

И шта види кад је човек с тобом?

Што за љубав да имаш погледа?

Љубав рађа и доноси собом

Лик вечности и пролазност беда.

Ноћ у тмини нек служи за дане,

За уздахе нису само уста,

И мрак има своје светле стране,

Мис'о с' рађа кад је срећа пуста.

4

Имао сам и ја своју младост,

Сад је гледам и осећам да су

Стари дани били једна радост,

Једна љубав коју живот расу.

У природи има много дана,

Мутних, тамних као ноћи крило,

У животу има много рана

Само зато што је снова било.

Море грли копно од искони,

Капља камен без одмора дуби:

Рад и живот по свој васиони,

Човек живи кад уме да љуби.

Често пута кад те видим гредом,

Ја тек видим шта си била за ме,

Успомене изађу ми редом,

Тужно, мртво, погледају на ме.

Ти још не знаш ни да л' сам те вол'о?

Моја љубав остала је тајна.

Не знаш ни то, да сам све пребол'о,

Да си сада прошлост моја сјајна.

Моја љубав под животом спава,

Откад мис'о рађа своја чеда:

Тако мртви дају каткад јава,

Моју љубав још сећање не да.

Први загрљај

Загрљена лепотом, и умна,

Бледа као туга, месечина,

Израза божанства разумна

И дубоког као помрчина,

С крилима полутаме,

Крај клавира

Седи и свира

Комаде осаме.

Свирала је несрећу сонета

И свих срдаца куцала што су икада,

И свих срдаца којима планета

Љубављу сијала није никада.

Свирала је: венац снова,

И висине,

Немир срца и маглине,

Што поничу из болова

Од колевки до гробова

Свију душа и векова.

А из венца, а из снова,

Мелодија и звукова

Забрујаше песме цвећа,

Песме сунца и облака

И анђела и јунака

И младости и пролећа:

То је била песма страха

И падања и уздаха.

То је била песма јака,

Клик орлова, цвркут шева:

И у нама све запева,

Све запева, све заплака.

А из цвећа, а из снова,

Мелодије и звукова

Оживеше земље, мора,

Цвет непознат белих гора,

Ново небо, страни врти,

Стара љубав, млада нада,

Коло мисли, игра јадâ,

Замисао глуве смрти.

Свирала је. И таласи звука

Продираху тамом и животом:

Пробуди се свет рођених мука

И болова; потом

Душе наше

Заплакаше

За срећом сиротом.

Душе наше

Заплакаше

И плакаше.

Да ли дуго? За век цео?

За рођење? Покров бео? —

Нисмо знали.

Нисмо знали

Из те слике

Са очима пуним сјаја,

Пуним суза и музике,

Ни када смо, када пали

Сред великог загрљаја.

Бол и стид

Драга и ја на забаву неку,

Са облака, где нам љубав била,

Кренули се: падала јој свила,

Ход и осмех у музику меку.

Остависмо будућност далеку,

Дан вечности, покрајину вила,

Места кондор где развија крила,

Да би стигли на игранку неку.

Уиђосмо у дворану журно.

С наших лица још се небо сија.

Нисмо знали за живот и звона.

Дочека нас смех костура бурно,

Ветар греха, мирис земље: и ја

Дигох главу, лице покри она.

Г.

Ходи. Остави све што је за нама.

Нека наш сусрет покрије минуте,

Велике мисли по којима ћуте,

Где живот иде к'о јесен гранама.

Поноћ и сунце одјек су менама.

Заволи себе кроз несреће круте

И мене с њима. Нек лепоти путе

Покаже младост док је још са нама.

Осмехом душу и ране заклони.

Запали чула. Нека срце тако

Пређе у усне к'о ветар у звуке.

Нек тренут овај и бол што нас гони

Расклопи небо и утули пак'о:

Пољубац, к'о смрт, не види јауке.

Променада

Кроз отворен прозор, несташан и мио,

На завесу ветрић невидљиви слеће,

И њоме се игра безбрижан и чио;

Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.

Над земљом је сутон; а свуд по пучини

Тишина се дигла да спокојством лечи:

И у томе часу мени се учини,

Да звук један дође, носи твоје речи.

Звала си ме себи. Ја се нисам мак'о;

Радост сва у тузи пригрли ме страсно:

“Ти си је љубио као огањ пак'о,

А она је дошла кад је све већ касно.”

И занех се потом. Мисао ми оде

До прошлости моје, у крајеве знане;

Да посети љубав, коју боли воде,

Док сећања брижно од смрти је бране.

И ту виде доба, она светла, ведра,

Да их већ нестаје полако и тужно,

Да пролазност своја отвара им недра,

И да стварност свуда подиже се ружно.

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле,

Никог није било. и дође ми жао:

“Можда је чекала, можда много воле,

А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.”

И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,

Али речи твоје нисам мог'о наћи;

О како је љубав велика и блага,

Мада као звезда и она ће заћи.

Брзо, нагло одох из свог празног стана,

Угодно ми беше кретати се, ићи

Развалином овом живота и дана,

Коју сунце сутра поново ће дићи.

Свуда тако мирно, изразито, мрачно:

К'о одблесци смрти сенке пале редом,

Лишће тек зашушти једнолико, плачно

У ноћи, што дише месечином бледом.

Не знам како, зашто — али гласно рек'о:

“Ја те волим драга”; и осетих тада

Ону љубав стару и доба далеко,

Доба које намах појави се сада.

И та љубав стара, као дух без гласа,

Поведе ме журно тамо, до твог стана:

На прозору нађох слику твога стаса,

Као знак љубави и ранијих дана.

Дошао сам кући. Ветрић се још пео,

По завеси игра сам у своме ору;

Док напољу сутон већ постаје бео,

И пет'о се мучи да пробуди зору.

Виђење

Ноћас када сам ја спавати хтео,

Жељан да тело уморно одмарам,

Дух старе среће обузе ме цео,

И ја сам пош'о срце да отварам.

Из снова прошлих, пријатних к'о дýге

Нисам видео овај живот груби,

Већ моје небо, мој завичај туге

И тебе с венцем што ти косу љуби.

И тебе с венцем. А туга се сплела

У тајну жељу, пуну нежне таме,

Која ти скрива лице све до чела,

Под којом мислиш, непомична, на ме.

Појава твоја причаше ми како

Патиш, заједно с погледом ти холим:

Ја сам те глед'о и занесен тако

Шаптао да те к'о смрт своју волим.

Ноћ је спавала покривена миром,

Мрак се ширио к'о море дубоко,

А ја сам будан, с тобом и са лиром,

Дочек'о зору, не склопивши око.

Данас сам шет'о улицама тужан,

Сваки ми корак беше права беда:

Знам да изгледах тада врло ружан,

И тебе спазих, ти си била бледа.

Утопљене душе

Још једном само, о, да ми је дићи

Испод живота свет умрлих нада;

Још једном само, о, да ми је ићи

Простором снова под видиком јадâ.

Потајна слабост и жудња ка срећи,

Скривене мисли у боји љубави,

Њен поглед некад све што знаде рећи,

Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,

Лик душе трајно где се од нас крије,

Где свести нема, већ идеје саме,

Откуд бол слеће, да осећај свије

У мени о њој, о лепоти, цвећу

И о младости — о још једном само,

Да ми је да се моје мисли крећу,

Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам у пределима оним,

Где су ми младост, сан и успомене,

Код негда својих да је да се склоним

С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука

И игре мртвих, аветиња коло,

Да је болова, сећања, јаука —

Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,

И жеље, њена туга и лепота,

И нежне везе осмеха и чари

Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу

Сва њена љубав и моја страдања:

Дремеж и сутон и ноћу и дању.

Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом

Алеје бола и поднебља плава,

И моја лира са њеном лепотом,

Тугом и срећом... да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,

Њу када видим посред ових зала,

Прилази мени нека магла сива,

Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглени вео,

Камо се дани моји разасуше,

Шири се покров велик, простран, бео,

Под којим леже утопљене душе.

Прва звезда

Већ се губи свело лишће с грана,

Песма тица и ведрина ствари:

Прилази ми ход јесењих дана,

И дах тужан обамрлих чари.

И док земља мирно прима цвеће,

Као ваздух умрле цвркуте,

Моја мис'о лагано се креће

Кроз гробове у мртве минуте.

Гледам доба изгубљено, тавно,

Где у хладу бајки се одмара;

Видим прошлост по'абану давно,

Век до века, и времена стара.

Изгубљени људи и столећа,

Као речи, к'о облици звука;

Изгубљене песме и пролећа,

Борбе, страсти и завичај мука.

У баштама мирног заборава,

У поднебљу умрлих опела

Женска коса и лепота спава

Са тишином и шапатом јела.

И док лишће изумире с грана,

Песма тица и ведрина ствари,

Прилази ми сен минулих дана,

Празан изглед и поредак ствари.

Прилази ми једна земља снова,

С белим небом и црним очима;

Прилази ми шум лепих ветрова:

Мирис туге видик ми отима.

Мртви људи и мртве радости

Гледају ме сном што се не мења:

Мртва снага велике младости

Сад ми прича о духу камења.

О животу из седих даљина,

Непознатом к'о дубине сиње,

Без свог гроба и без ма'овина,

Где не пада ни магла ни иње.

И ту видим живот сав без туге,

И без смрти, живот од љубави:

Место ноћи шириле се дýге,

Место мрака један обзор плави.

Срећом беху загрљени људи,

А жене им, као из обмана,

Црном косом што скриваше груди

И одело плавог јоргована.

И одело, што у ноћи плаве.

Скидале су весело и спретно,

Остављале испод своје главе,

И спавале немирно и сретно.

И спавале. Ноћ кад плава мине,

Отвараху своје црне кање,

И два ока као две врлине,

Што још нису знала за плакање.

И два ока к'о два црна мора,

Обасјана снагом и животом,

К'о тишином говор древних гора,

Као цвеће бојом и лепотом.

Отвараху очи пуне сјаја,

Пуне мисли што дан један живе,

Пуне среће свога завичаја,

Пуне жеља, да се свему диве.

Отвараху очи, црну косу,

Што скриваше и груди и тело:

Као светлост лепота се просу

И дан бео и у небо бело.

Тад стављаху јорговане на се,

Умиваху са мирисом лице,

Увише се у бујне таласе,

Црне, као и њине зенице.

И пођоше. И те жене туди

Мирисаху на сан плаве ноћи

И јоргован, док им поглед блуди

Вечном песмом и вечитом моћи.

Њина љубав за смрт знала није,

Њина уста знала су за речи

И пољубац који небо крије,

Плаво небо што им умор лечи.

Њина срећа лежала је у том

Што још ништа пожелеле нису,

Што живљаху са сваким минутом,

К'о цвет вечит у своме мирису.

Једне ноћи, при плавом сутону,

Смрт наиђе и рашири крила

Над том земљом, и опет утону

У пределе непознатих вила.

И утону. Али одмах потом,

У тој земљи, где цветаху врти

И лепота с вечитим животом,

Појави се први облик смрти.

Једна дева хтеде да одмара

Своје тело; једва да су гране,

Дан и небо, кад косу отвара,

Видели јој лепоте незнане.

Она беше слика девичности,

Без свог венца, бела и невина,

Лутала је кроз тај живот прости,

Лепа, мила, као башта крина.

И тек беше наслонила главу

На узглавље од плавих цветова:

Ноћ желећи за вечиту јаву,

А за живот небо својих снова,

Ал' смрт дође из даљина, муком,

Додирну јој уста својим дахом,

Помилова њену косу руком

И испуни земљу чудним страхом.

Ал' смрт дође; лак долазак њени

Осетише редом сви спавачи,

И усташе. Небо се промени,

Плаво небо тад се наоблачи.

Сви стадоше покривени тамом

Код постеље, око њеног гнезда,

И дисаху у ћутању самом,

Док на небу не изађе звезда.

И ту таму, и ту помрчину

Светлост звезде полако расклони

И са места ону густу тмину,

Где је она, где стајаху они.

И кад звезда њима се показа,

Видели су сви да нема више

Ње, девојке: из овог пораза

Прву звезду сузом поздравише.

Већ се губи свело лишће с грана.

Песма тица и ведрина ствари,

Осећа се ход јесењих дана

И дах тужан обамрлих чари.

И док земља мирно прима цвеће

Као ваздух умрле цвркуте,

Моја мис'о лагано се креће

Кроз гробове у мртве минуте.