Остала
је прошлост моја још код мене,
У њој спава
моја младост, моја патња:
Ја је гледам
као тело хладне жене,
За чиј' одмор
још сазнала није пратња,
Иако јој лице
мртво мирно вене.
Остало је још
код мене време, које
И сад чува
моје дане, моју младост,
Све сударе
земље с небом, све двобоје,
Где су редом
погинуле моја радост,
И лепота, и
мисао, срце моје.
Дани борбе и
љубави и висине,
Дани рада и
идеја и полета
Попадали по
младости, те се чине
К'о предео
мртвих гора, којим шета
И лагано и
свечано дух тишине.
Беле ноћи,
пуне греха, пакла пуне,
Дане магле,
пуне страха и ужаса,
И часове
живог бола кад се куне,
Кад се плаче и
без суза и без гласа —
Све их видим
покидане као струне.
Прошла ме је
моја буна, мржња моја,
Сан освете и
одвратност на свет бедан,
Заспале су
моје ноћи без покоја,
Моје светле
амбиције и дух жедан,
Заспале су,
к'о војници после боја.
Још ја живим.
Ал' крв моја већ је стара
И све мање
замирише на страст сада,
Немам вере да
ме штити или вара.
И још увек
сат за сатом тихо пада,
Око главе,
к'о ореол, дим и пара.
Око главе,
к'о ореол, пусти снови,
А у срцу
измирење и доброта,
И још мало
задовољство, што су нови
Моји дани
кратки, кратки без живота,
Што престају
и радости и окови.
Све се досад
преживело. Нема више
Ни времена ни
потребе да се страда.
И док негде
страшно лију тешке кише,
Сад судбина,
као мајка, са мном влада.
И сад ми је
добро, тихо, и све тише.
Цела младост
и година моја свака,
Мада оде сва
сирота, као беда,
Мада небо не
донесе дана лака,
Ипак моју
главу кити коса седа,
И велики
одмор спрема црна рака.
Остала је
прошлост моја још код мене,
У њој спава
моја снага, моја патња:
Ја је гледам
као тело хладне жене,
Чији одмор
уклониће моја пратња,
Јер сад њено
лице мртво само вене.
1912.