"Лепота" из споменара

Марија Пандуровић (десно) са другарицама.

Последње што је велики српски песник, Владислав Петковић Дис написао, свешчица стихова, остала је заувек на дну Јонског мора, поделивши судбину са аутором, који се утопио после торпедовања брода "Италија", на којем је путовао за Солун преко Крфа, 1917. године. Сматрало се да од славног поете више ништа није остало, све док, недавно, библиофил Срђан В. Стојанчев, председник Српског библиофилског друштва, није открио и објавио (у новом броју "Новина београдског читалишта") непознату Дисову песму "Лепота", написану 1908. године.

У разговору за "Новости", Стојанчев каже да је песму пронашао у Споменару који је добио од свог школског друга Симе Пандуровића, унука истоименог познатог песника. Лепо укоричена свеска, с почетка 20. века, припадала је Марији - Мари Пандуровић, сестри Симе Пандуровића. Као и у свим сличним споменарима, у манирима прошлих генерација, и у овом су биле исписане поруке пријатеља и чланова фамилије.

— Листајући пажљиво и стрпљиво Марин споменар, на 56. и 57. листу, црним мастилом, на први поглед нечитким ћириличним писмом, налазила се нечија руком исписана песма "Лепота", а на крају седме строфе налазио се потпис аутора — Дис. Нисам могао да верујем сопственим очима — каже Стојанчев. — Да ли је могуће да се у једном девојачком споменару могла наћи непозната песма једног од најпознатијих српских песника? Нарочито што се зна да је његова рукописна заоставштина изузетно ретка. Али, када сам упоредио Дисове рукописе који се налази у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду — више није било сумње. Имао сам пред собом до сада необјављену песму трагично настрадалог песника пре више од 90 година.

Објашњавајући како се ова песма нашла у споменару, Стојанчев подсећа да су Сима Пандуровић и Дис били веома блиски пријатељи и друговали читаву деценију, иако су један другом говорили "ви". Њиховим друговима је то изгледало као нека поза, а у ствари то није био знак одстојања, него деликатности. Њихов први сусрет, по сећању Симе Пандуровића, био је случајан, једног лепог летњег дана 1903. на београдском Калемегдану. Владислав Петковић се тада, отприлике, и јавио у нашој књижевности. У свесци од 1. јула 1903. "Српског књижевног гласила" штампана је његова песма "Идила" и то под псеудонимом Дис, по којем је и до данас остао познат у нашој литератури.

— Када сам пронашао до сада необјављену Дисову песму "Лепота", а знајући за његов свеопшти песнички песимизам, њен наслов ме испунио надом да је она можда ретка песникова жеља да пева о срећи и ведрини. Наравно, преварио сам се! — вели Стојанчев. - И у овој, веома реткој, за Диса, рукописној заоставштини, песник пева о духу умрлих, о гробљу, мртвим речима и песми славуја, мртвим очима. Можда је те давне 1908, Дис желео да младом девојчурку остави знамен своје ведрине, али очигледно да је он волео и једино могао да осети лепоту на свој тужан начин. У споменару сам, иначе, открио и Дисову посвету Марији - Мари Пандуровић која је за разлику од песме, написана руком. Како је познато да је Дис писао песме муњевито, у тренутку, то се може претпоставити и да је "Лепоту" исписао одмах после посвете сестри свог пријатеља.

Лепота

Да л' се ова бајка у истини збила

Тамо, где већ нема ни руина стариж,

Где ноћ заборава све је досад скрила

Осим ње, што иде са несталих ствари

Уз облик ветрова и говор дубрава,

Као дух умрлих преко наших глава?

Ил' је ова бајка не из овог доба,

не из земље наше, већ са звезде неке,

Која данас нема ни трага ни гроба,

Док Даница чува спомене далеке,

Као машта људска, што једина јавља

Оно што је било, што се не обнавља?

Не знам о том, не знам. Ал' кад пада вече

На црвено сунце и дан ко дим бео,

Кад из сваког кутка ноћ црна потече

И притисне поглед, небо, видик цео

Знам, да чујем тада, да ми нека струја

Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осећам тада,

Да мрак мене гледа испуњен очима

Оних који неће заспати никада,

А од којих душа често се отима;

Да мрак мене гледа са изразом свију

Умрлих облака и мртвих очију.

Чини ми се да се отварају врата

На гробници света, заспалих земаља,

Да устају дани из помрлих сата

И да мртво време мирно се помаља:

Видим једну звезду у обмани више,

Слушам како прошлост тишином мирише.

Видим једну звезду и крај њеног доба,

Једну моћну сенку што лагано кружи

Над минулом звездом као уздах гроба:

Можда на тај начин за њом мртвом тужи,

Ил' ту за то стоји, да нејасно, такво,

Каже што је било некада и давно.

Каже што је било. И ја слушам тако,

Смрт лагано иде, осваја планету,

Гаси цео живот неумитно тако

Ко победа вечна, и у целом свету

Њен се корак чује: све испуни собом

И завлада земном и покори гробом.

Драган Богутовић, 05.05.2008. Вечерње новости

Недовршене песме

I

Не јавља ми се. А има кад.

Сем ако спава, ако не дише,

Десет месеци равно је сад

Од растанка нам, откако не пише.

Још ћу чекати, иако сам дуго чек'о.

Десет месеци од мене моји су далеко.

Пре тол'ко ја сам оставио њу,

Завичај, децу и дом свој лепи.

Тад зима беше, сад жита зру.

А она не пише, а душа стрепи.

Залуд право кући мисао ми хрли,

Али кућу не налази, успомене грли.

А да напише бар речи две,

Да гавран стари са крова прне;

Да душу спасе, јер често мре;

Да ме оставе утвари црне.

Увек тежак облак дан ми сваки крије,

Срце полулудо, нигде мира није.

Гледам их каткад. С часа на час

Видим постељу. О какви дани!

Заспао цвркут, дечији глас.

А где су деца? Моји малишани?

У дну дворишта мати, ногу боси'.

Цвет црвеног кранфила у њеној коси.

У црној коси црвени цвет.

Црвеног трага по лицу ено!

Шта то учини с тобом свет,

О моје драго, о моја жено?

Брзо приђох ближе: без погледа ока оба,

У два ока леже деца к'о два гроба.

II

Не јавља ми се. А има кад.

А можда не сме! Ко ли јој пречи?

Десет месеци равно је сад

Од растанка нам, а од ње ни речи.

Све ми се чини узалуд сам чек'о.

Све више су моји мили од мене далеко.

Можда јој брани баш светли цар:

Неће да царством утеха прође.

Милион срца пробо је бар,

јер мисли кроз срца небу да пође.

Он је избраник, Син други, Бог га је хтео.

Првог свет благослови, њега је проклео.

Проклет је ето он, божји Син!

А можда божји и није жи'ми

Тек стави на се име к'о чин.

А безумни народ и то му прими.

Крвљу се умаза сав, векови да му се чуде,

И реч је оков'о, први да у злу буде.

Ал' цар погреши. Јер исти пут

Не води слави, него ужасу.

Небо и земља немају кут

За Сина новог сад да га спасу.

Јер као слава и ужас тражи таласе.

Сем Цара избрани народ пропашће, зна се.

Живот у свету ружан је сан

Мада се живи у знаку дýге,

Уз месец бледи, сунчани дан,

С помало смеха, и са много туге.

Ја видим правду и свачији тренутак позни.

Видим и натпис: Немачка и Виљем Грозни.

III

Ал' пропаст туђа није мој сан

А ни освете душа ми неће.

Да је да зађе крвави дан,

И смех крвави, крваво цвеће,

И да је да се најзад јави она.

... Откуд, да баш сада ударају звона?

Што л' је то тако? Одавде чак

Привиде ми се три бледе главе,

Три бледе главе и покров лак,

И покров велик, изаткан од страве.

Три мртве главе, а бледе су тако!

К'о да се још плаше? Бар сад им је лако

И све је тако. Долази он,

Долази у сну мој синчић мали.

Онако мио, ал' нешто бон:

Однекуд га носе узбуркани вали.

Кад му видех лице, ја осетих сузе:

Пружих њему руке, дубина га узе.

Ја опет сањам. Дошла ми кћи,

И дан велики: сунце је греје.

Али и с њом мати. Срећни смо сви.

Њу игра одне. Ал' се слатко смеје!

Више моје главе кликће чудно јато:

“Беше тако срећна, умрла је зато.”

И то је било. Испричах све

Једном чичици: очи му сиве.

“Не бој се, рече, за снове зле.

Када мру у сну, на дану живе.”

Од људског срца да л' има слабости веће?

Отад чекам црне снове, али немам среће.

IV

За бол и љубав душа ми зна,

У њој кајања никад не беху.

Од свог поступка не презах ја,

Па макар да је поник'о у греху.

Роб ако постах. Али нећу крити

У страној земљи изгнаник сташно је бити.

Оставих, дакле, свој кућни праг

И отаџбину: најљуће ране.

Некако пренех свој живот наг

И наду на зору да опет сване.

Над мојом земљом надви се жалосна врба,

А туђина мене прими са слободом Срба.

Лепо ме прими туђина та:

Све неки добри, од срца људи

Ал' бити распет на крста два,

То је тек тешко, не лечи се туди

Отаџбина први, а дом крст је други.

Још болови сасвим нови, али дуги.

Не уме човек да буде јак

Кад кише лију са свију страна.

Нема очију за дубок мрак.

Не пева тица с умрлих грана.

Добро ми је данас ту, под туђим небом,

Ал' ми срце труне за мојом колебом.

Што је најцрње за овај мах,

То је што немам ни мало моћи.

Тол'ко сам мали да ме је страх:

Живим сарањен као у ноћи.

Ах, ти моћни људи из овога века.

Више немам куда, умирем без лека.

1916-1917.

Међу својима

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња

Мис'о да још живиш, мој пределе млади.

Моја лепа звезда, мајка и робиња,

Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.

Оживеле воде, ђурђевак и руже.

И мирише земља која стално расте

У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. идеш кући споро

Улицама страха, и душа ти јеца.

Твоје гладне очи, моја дивна зоро,

Храни љубав мајке: “Нека живе деца.”

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.

А два наша цвета из четири рата

У твоме су крилу, образе ти суше:

“Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?”

У велике патње невино питање

Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...

Напољу је видно, као пред свитање.

К'о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.

Све вас гледам сада крај гозбе сироте.

Лице ти се ведри: то душа светиње

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

1916.

Погинули дом

Без песама, жеља, потреса и смеха,

Сарањени звуци, зима и топлота.

Двориште је црно, црна је и стреха.

И црна су окна к'о црна доброта.

И дању и ноћу обавија патња

Мртав дом живота, као одјек ствари.

Чини се да и сад му силази пратња

За шум чим се јави, за поредак стари.

Двориштем су кратке и дубоке стазе,

Непомичне сенке, и душа пустиње:

Као да чувари невидљиви пазе

Да их не посети пролеће и иње.

Погнута дрвета, у знаку ћутања,

Стоје к'о кајања, неми ученици

Апостола мртвог што поразе сања,

Земљу коју носе светли мученици.

Одаје се крећу у тишину саму.

На колевци празној мир дубоки спава.

На зиду још пати у црноме раму

И очију црних једна лепа глава.

Једна лепа глава. Мре постеља бела,

Намештај, сви знаци љубави и поште.

Уздах као стража заспалог опела,

Погинулог дома није умро јоште.

Је л' то буна мртвих, ствари и поретка?

Ил' се збиља овде и сад неко крије?

Је л' облик пропасти, вечан, без почетка?

Ил' часовник смрти што без срца бије?

Ја знам ову кућу, и чија је била.

Знам је због година које она броји.

Знам је, јер на свему видим црна крила,

Окамењен јаук. Знам је. Ал' нек стоји.

1916.

После Албаније

Тако нас остави слобода и срећа,

Сан великих дана и победе хор.

Место главу с венцем, поразе на плећа,

А уместо мајке лепе као бор —

Ми, синови њени, витезови стари,

Деца смо несреће и лутања злог!

Нечувене патње небо нам подари,

Патње што не виде ни човек ни Бог.

А били смо дивни ми, мезимци славе.

Страх смо задавали душманину свом.

Имали смо душу и крв расе здраве.

А сад? Ко смо сада? И где је наш дом?

Ено, по кланцима један народ цео

Ради слику пакла — кожа је и кост.

И корење једе као хлебац бео,

А смрт му је радост, добродош'о гост.

Гле његовог дома! Глад израсла свуда.

Ту се чаша жучи испија до дна.

Мру гробови светли, мре и света груда,

Деца мру с осмехом крај мајки без сна.

Све што год је им'о све је Србин дао.

Сад без земље своје, ал' још за њу мре

А мрак и црни ужас Отаџбином пао.

Он чека, јер уме да преживи све.

Нек чека! Јер он је некад рек'о ово:

“Злу свакоме мора једном доћи крај.”

Нек чека! Јер иде сасвим доба ново,

Сасвим нова мис'о, сасвим нови сјај.

1916.

Иду

Очи им вире из гробнице страха.

Без душе. Црни к'о подигнут гроб.

Усне препукле од врелог даха.

Над сваком главом надвила се коб.

Уместо звона, ударају срца:

Звоне на ужасе. У ваздуху лед.

Невиност срећна пред понором грца.

Старост поцрне, човек поста сед.

А иду они, посланици пакла.

Напред корача побеснео пир.

Тресу се куће и падају стакла.

И ноћ се спушта, и врисак, и мир.

Замрле душе, само дршћу прсти,

К'о снага где је тек забоден мач.

Понека глава скривено се крсти.

Још знак слободе детињи је плач.

1916.

Пролеће 1915. године

Опет нам је земља тешка к'о тамница,

Помрчина густа насред груди лежи.

И варош и вода, брдо и равница —

Све је једно данас, све гробови свежи.

Два вечита орла: слобода и сила,

Запеваше песму крвавих открића;

Два њихова јата небо су нам скрила:

И падају очи и главе орлића.

И падају очи к'о крунице цветне

На ту земљу влажну што све мирно прима.

Док цветају брескве, веселе и сретне,

Свуда жалост иде 'ладна као зима.

Које ли је доба ове ноћи црне?

Изгледа дубина мрака да се губи.

Каква млада звезда као птица прне,

Подсети на светлост коју борба уби.

Које ли је доба смрти и ужаса?

Два прастара орла своја јата воде.

И падају главе, лепе и без гласа,

По путу што води престолу слободе.

1915.

Нараштај гробова и суза

Пођи ми збогом, моја мисли ведра,

Прошло је време за радосне приче:

Сурова смрт је отворила недра,

Велико звоно на сарану виче,

Трули ветрови ломе снажна једра.

Пођи ми збогом, моја веро јасна,

Можда те никад ја видети нећу.

Свуда крај мене кукњава је гласна,

Крваве сузе по крвавом цвећу,

Потмули топот, убијања страсна.

Идите и ви, моје наде здраве,

Нађите себи вернијега друга:

Ја морам овде, крај гробнице славе,

Да плетем венце, да их носи туга,

Док црне тице дан лешева плаве.

Ја морам овде, крај свачије раке,

Да стојим, гледам, с очима без сјаја,

Где неуморно, из победе сваке,

Из топлог срца мога нараштаја

Могила расте пут поплаве јаке.

Могила расте све шира и већа

На влажној земљи погажених њива:

То мој нараштај, моја мртва срећа,

Силази у њу и у журби скрива

Препукло чело, пребијена плећа.

Могила расте и никада соко

Дићи се неће са хладног трзања,

С јунака, које не познаје око,

С пира топова, с пресвислог рзања,

С крвавог кљуна што жури високо.

У душу ће ми сићи хумка многа —

То знана бића општу љубав красе:

Ал' душа моја жалосна и строга,

С мрким сенкама што се у ноћ гасе,

Неће ни клети ни молити Бога.

Пођи ми збогом, моја мисли ведра,

Прошло је време за победне приче:

Сурова смрт је отворила недра,

Велико звоно на сарану виче,

Трули крстови ломе снажна једра.

Ја знам да скора слобода ће ићи

Кроз све крајеве да откупи жртве:

Ја знам да скоро нико неће дићи

Нараштај мртвих и сузе за мртве,

Јер лепе речи свуд не знају стићи.

1914.

Крв и доброта

Ту, на ратишту, те јесени кобне,

Нашло ме писмо, њене златне речи,

И моја мала, прастара доброта.

Кратким покретом све одаје гробне

И сан лешева, онако сирота,

Заклони собом да земља не јечи.

И зачудих се откуд код ње снаге

Да црне слике све одједном скине,

Да ми издвоји из паклене јеке

Дан здравог сунца, једне очи благе,

Осмех детињи, мирис душе меке,

Док се свет рве и док маса гине.

И ја осетих да су зраци ови

И ноћ што иде да се спусти лако

На крв из рана и обале речне;

И ја осетих да су људски снови

Увек земаљски, без доброте вечне,

И зашто људи да умиру тако.

И разумедох откуд све то бива:

Толике раке што се и сад згрћу

Брдима, пољем, свуда, крај камена,

Кад има места за сваког да снива.

И разумедох пут што се не мења,

Стари загрљај човека са смрћу.

Био сам миран што сам сазн'о тада

Да је свет овај исти однекада,

И да ће такав и остати вазда:

Да вечно пати с унутрашњег рада,

Да залуд траже оног ко га сазда,

И коме иду њихови милиони.

И појмио сам да свет борбе води

Због тајних сила што га овде држе

И да се буни, не због какве међе,

Или због тежње да се правда роди:

Народи гину, и данас, и пређе,

Да на страстима зађу у смрт брже.

И утеших се што сам стек'о мира

Ма да крв црна из народа тече,

Ма да гробови бивају све већи.

И утеших се што ме и сад дира

Сан и данима, где ћу једном лећи

Са њеним писмом к'о са земљом вече.

1914.

Пет песама

Једна песма стара, од мога рођења,

Иде кроз крв моју, кроз ноћ и кроз зоре;

Моја песма бола, који се не мења,

Уз године брзе и часове споре,

Преко смеха, плача,

Корача, корача.

Једна суза лепа, као осмех бајке,

Као цвет од сребра у заспалој коси;

Моја суза тешка, као сандук мајке,

Као младост коју крст до крста носи,

Из умрлог јада

У дубину пада.

Једна снага снова, из дугих шапата,

Из очију, звезда и говора струне;

Моја снага среће, која ми је дата

Као накит бола, као украс круне,

С љубављу сиротом

Залази животом.

Једна жеђ живота, у мраку страдања,

И душу, и срце, и спокојство упи;

Моја жеђ лепоте, смисао надања,

Место старих звезда млада тела купи,

Тела млада, нова;

Уместо покрова.

Један дух предања, део мога бића,

Сваку моју мис'о и страст сваку мучи;

Дух моје судбине, к'о песма открића,

На свакоме месту о свемиру учи:

Носи моје дане

На крило нирване.

1914.

Пролећна песма

Прошла је зима наше невоље

И лед се топи с голих планина,

Потоци бесни, пуни зловоље,

К'о гладни хрти јуре с даљина;

Прошла је зима наше невоље.

И хладно сунце од нас већ оде,

Дођоше други, весели зраци;

И оне мирне, слеђене воде

Сад иду као моћни јунаци,

И хладно сунце од нас већ оде.

Лагано, споро, буде се горе,

Свуд живот цвећа весело расте,

Земља се брзо сади и оре,

Нада се диже к'о небом ласте;

Лагано, споро буде се горе.

Долази доба рада и среће

Уз цвркут шева, кликтање рода;

Долази данас ведро пролеће

К'о стари весник светлих слобода,

Долази доба рада и среће.

Пролећна песма свуда се вије,

Као молитва, из наших груди

За браћу, коју још ропство крије

И за Србију да се пробуди.

Пролећна песма свуда се вије.

1912.

 Доћи ће ми скоро све што је потребно

За одлазак дуге, једнолике патње:

И постеља чудна, и звоно погребно,

И кола, и сузе — сав обичај пратње.

Доћи ће и сунце, црвено и свеже,

И наћи ће мене прекрштених руку

Са свећом над главом, докле мртве леже

Моје црне очи у новом сандуку.

Са своје висине гледаће ме оно

Мирно, и кад буду спуштали поклопац,

И кад ме поздрави с катедрале звоно,

И кад ме дочека гробаров конопац.

Као сунце, и ја ништа нећу знати:

Ни ранији живот немиран и ломан,

Ни да други данас због мог мира пати,

Да је моја пратња невесели роман.

Као сунце, и ја спокојно ћу ићи,

Равнодушан, далек за све што се збива:

Глас до јуче познат не може ме стићи

У ћутању новом које ме покрива.

Доћи ће ми скоро све што је потребно

За одлазак дуге, једнолике патње:

И постеља чуда, и звоно погребно,

И кола и сузе — сав обичај пратње.

1913.

Нови дани

Једна стара радост! Скупили се мали,

Сви ситни и ниски, подигнути злобом,

Пред страхом што иде, нагло, као вали

Једне моћне снаге коју зваху робом.

Племе црних слугу и скупих ћирица —

Дрхти пред протестом што век овај носи,

Свет савести глуве искривио лица

Пред питањем кобним:“ Шта ћеш овде?

Ко си?”

“Шта ћеш овде, ко си, узданицо смрада,

Гомило бакшиша и колевко блата!

Бог сакатих данас престао да влада

Овом земљом плача и веселог рата!”

И потмуо јаук богатих пандура

Шиба ваздух страстан... а дан црвен тече.

И пропада видик нараштаја штура

У радостан одмор, у мирисно вече.

Једна стара радост! Добро труну мали,

Сви ситни и ниски једним пустим гробом,

Ал' страх даље иде, нагло, као вали

Једне моћне снаге што је зваху робом.

Дух заветне мисли и вековних снова,

Као труба правде цео народ зове:

И огромна буна огромних окова

Црта нову карту, пише дане нове.

О, како је дивно то доба прегнућа,

Историја кад се ствара пред очима!

Сваки сат се види као пожар кућа

И духове слава плени и отима.

Једна стара радост! Зора новог дана!

То сједињен народ гледа сунце смело.

Преко гробља малих и гробља тирана

Он је довршио своје свето дело.

1912.

Тајна

Тај осећај страха, што у мени расте,

Како ме је наш'о баш у ове дане,

Кад кровови трошни дочекују ласте

И кад зумбул гледа где листају гране.

Тај осећај страха, што у мени расте,

К'о с пролећа воде, к'о црни облаци,

Да л' крије у себи смрт што ме полази?

Ил то прошлост моја — моје душе зраци —

Без покрова свога парадно пролази,

К'о с пролећа воде, к'о црни облаци?

Можда ме то зову моје наде драге,

И мој дух оставља овај плач долина?

Ил' је то опело за већ мртве снаге

И последњи поглед заспалих дубина?

Можда ме то зову моје наде драге,

И залазак славе и љубави старе

Уз осмехе цвећа и песму ветрића?

Ил' судбина за ме спрема нове даре

И гробове нове, пакао открића,

И залазак славе и љубави старе?

Ил' осећај страха то има да значи

Мог несрећног рода пораз свију снова?

Ил' то ужас прича, разум да се мрачи,

Да ја ступам сада у свет без болова?

Ил' осећај страха то има да значи

Да ће срце моје пропасти у тами,

К'о звезда у блату, к'о глава на пању,

И вампири да ће становати сами

У моме смејању и моме плакању,

И срце ће моје пропасти у тами.

1912.

Задовољство

Остала је прошлост моја још код мене,

У њој спава моја младост, моја патња:

Ја је гледам као тело хладне жене,

За чиј' одмор још сазнала није пратња,

Иако јој лице мртво мирно вене.

Остало је још код мене време, које

И сад чува моје дане, моју младост,

Све сударе земље с небом, све двобоје,

Где су редом погинуле моја радост,

И лепота, и мисао, срце моје.

Дани борбе и љубави и висине,

Дани рада и идеја и полета

Попадали по младости, те се чине

К'о предео мртвих гора, којим шета

И лагано и свечано дух тишине.

Беле ноћи, пуне греха, пакла пуне,

Дане магле, пуне страха и ужаса,

И часове живог бола кад се куне,

Кад се плаче и без суза и без гласа —

Све их видим покидане као струне.

Прошла ме је моја буна, мржња моја,

Сан освете и одвратност на свет бедан,

Заспале су моје ноћи без покоја,

Моје светле амбиције и дух жедан,

Заспале су, к'о војници после боја.

Још ја живим. Ал' крв моја већ је стара

И све мање замирише на страст сада,

Немам вере да ме штити или вара.

И још увек сат за сатом тихо пада,

Око главе, к'о ореол, дим и пара.

Око главе, к'о ореол, пусти снови,

А у срцу измирење и доброта,

И још мало задовољство, што су нови

Моји дани кратки, кратки без живота,

Што престају и радости и окови.

Све се досад преживело. Нема више

Ни времена ни потребе да се страда.

И док негде страшно лију тешке кише,

Сад судбина, као мајка, са мном влада.

И сад ми је добро, тихо, и све тише.

Цела младост и година моја свака,

Мада оде сва сирота, као беда,

Мада небо не донесе дана лака,

Ипак моју главу кити коса седа,

И велики одмор спрема црна рака.

Остала је прошлост моја још код мене,

У њој спава моја снага, моја патња:

Ја је гледам као тело хладне жене,

Чији одмор уклониће моја пратња,

Јер сад њено лице мртво само вене.

1912.

Роб

Књиго моја свију снова, ево роба!

Око душе, зоро дана, боје зрака,

Ја сам тебе пронашао до свог гроба

Да те гледам, да те волим из свог мрака.

И док стара поноћ носи моје дане,

И док ланац мука стеже и окива,

Бол, падања и потреси да саране —

Моја глава на твом крилу нек почива.

И док дуби верна слутња страх језиви,

И једина песма док је још крик сова,

Моје срце, јадно срце, нека живи,

Нек још куда, књиго моја свију снова.

Челом мојим и данас је сплет од бора.

Ал' су очи озарене увек тобом;

Ти си извор и слободе и одмора,

Измирење са пустињом и са гробом.

Књиго моја свију снова, ево роба!

Око душе, зоро дана, боје зрака,

Ја сам тебе пронашао до свог гроба

Да те гледам, да те волим из свог мрака.

Ти никада можда ниси знала да је

Твоја младост мени живот, моја снага,

Што обилно пружа мени загрљаје,

И заборав и пијанства тако драга.

Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала,

Бујну косу кад пргаво сама сплећеш,

Кад у врту береш ружу што је цвала,

Ружу береш и на груди своје мећеш,

Кад хаљину своју држиш с пуно поште,

И ти прсти, и те руке — да л' си знала,

Кол'ку радост мени носе и милоште —

Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала?

И док имам руке, груди, усне твоје,

И те очи пуне среће и незнања,

Ја осећам како дише лето моје

И мој сутон у коме се топло сања.

Небо мије твоја љубав, твоја соба,

Вера ми је твоје лице без облака —

Књиго моја свију снова, ево роба,

Да те грли, да те воли из свог мрака.

1912.

Први пољубац

Тако у доба кад се мртви дижу

И кад часовник, по фабули, живим

Обзнану даје да авети стижу,

Да коло воде по плочама сивим,

Кад поноћ дође, и он нагло скочи,

Под дивљом страшћу што га намах сколи

Тражаше љубав и незнане очи,

Бога, да куне и да му се моли.

Празна и страшна јави му се соба.

Самоћа поче да га пече, дражи.

Он је остави. Као дух из гроба

Спусти се у мрак да мелема тражи.

Поглед му ума грозницу је сип'о,

Усне му ватром покривене горе,

Рукама мрак је стезао и пип'о,

Док уста речи неразумне зборе.

Болесна ноћ је око њега била,

Велика, црна, с поветарцем меким,

Смрт по њој своја лупала је крила

И лутала је сновима далеким.

Поворка доба изумрлих сада

За њом се креће: нит ропће, нит цвили,

Увело лишће шушти, тихо пада —

Живот нестаје, ал' траг за њим мили.

“Тако ми ноћи и природе ове!”...

И крик загушљив задави му речи,

Крик којим човек у љубави зове

Сотону да га својим паклом лечи.

И бесно пође све дубље и даље,

Незнано куда за инстинктом грозним.

Док су одјеци, што ход његов шаље,

Вукли се за њим по сатима позним.

Кроз таму, земљом, к'о тамницом мрком,

Сломљеног даха, узбурканих груди,

Он је застај'о и јурио трком

Ко прва младост, као ветар луди.

И своје срце не чу како бије,

А ноћ не виде поглед што му гори,

И жеђ живота под којом се вије,

С којом се као са осветом бори.

Крв као савест не даде му спати.

А шта му могу помрчина густа

И шуме мрака — шта му могу дати?

Да л' вечан покој, да л' жељена уста?

Силни су боли што их љубав даје,

Силнији него онај што их носи,

Силни и моћни док човека траје:

Она нас рађа, ал' она и коси.

Наједном заста. Месец беше тајно

Обиш'о таму и стада далека

Облака црних; к'о ропац очајно

Усклик се оте: “Она мене чека!”

Још мало месец гледао је њега

Како је стај'о с једним белим рупцем.

Сам у тој ноћи како опет бега

И како јури за првим пољупцем.

1912.