"Лепота" из споменара

Марија Пандуровић (десно) са другарицама.

Последње што је велики српски песник, Владислав Петковић Дис написао, свешчица стихова, остала је заувек на дну Јонског мора, поделивши судбину са аутором, који се утопио после торпедовања брода "Италија", на којем је путовао за Солун преко Крфа, 1917. године. Сматрало се да од славног поете више ништа није остало, све док, недавно, библиофил Срђан В. Стојанчев, председник Српског библиофилског друштва, није открио и објавио (у новом броју "Новина београдског читалишта") непознату Дисову песму "Лепота", написану 1908. године.

У разговору за "Новости", Стојанчев каже да је песму пронашао у Споменару који је добио од свог школског друга Симе Пандуровића, унука истоименог познатог песника. Лепо укоричена свеска, с почетка 20. века, припадала је Марији - Мари Пандуровић, сестри Симе Пандуровића. Као и у свим сличним споменарима, у манирима прошлих генерација, и у овом су биле исписане поруке пријатеља и чланова фамилије.

— Листајући пажљиво и стрпљиво Марин споменар, на 56. и 57. листу, црним мастилом, на први поглед нечитким ћириличним писмом, налазила се нечија руком исписана песма "Лепота", а на крају седме строфе налазио се потпис аутора — Дис. Нисам могао да верујем сопственим очима — каже Стојанчев. — Да ли је могуће да се у једном девојачком споменару могла наћи непозната песма једног од најпознатијих српских песника? Нарочито што се зна да је његова рукописна заоставштина изузетно ретка. Али, када сам упоредио Дисове рукописе који се налази у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду — више није било сумње. Имао сам пред собом до сада необјављену песму трагично настрадалог песника пре више од 90 година.

Објашњавајући како се ова песма нашла у споменару, Стојанчев подсећа да су Сима Пандуровић и Дис били веома блиски пријатељи и друговали читаву деценију, иако су један другом говорили "ви". Њиховим друговима је то изгледало као нека поза, а у ствари то није био знак одстојања, него деликатности. Њихов први сусрет, по сећању Симе Пандуровића, био је случајан, једног лепог летњег дана 1903. на београдском Калемегдану. Владислав Петковић се тада, отприлике, и јавио у нашој књижевности. У свесци од 1. јула 1903. "Српског књижевног гласила" штампана је његова песма "Идила" и то под псеудонимом Дис, по којем је и до данас остао познат у нашој литератури.

— Када сам пронашао до сада необјављену Дисову песму "Лепота", а знајући за његов свеопшти песнички песимизам, њен наслов ме испунио надом да је она можда ретка песникова жеља да пева о срећи и ведрини. Наравно, преварио сам се! — вели Стојанчев. - И у овој, веома реткој, за Диса, рукописној заоставштини, песник пева о духу умрлих, о гробљу, мртвим речима и песми славуја, мртвим очима. Можда је те давне 1908, Дис желео да младом девојчурку остави знамен своје ведрине, али очигледно да је он волео и једино могао да осети лепоту на свој тужан начин. У споменару сам, иначе, открио и Дисову посвету Марији - Мари Пандуровић која је за разлику од песме, написана руком. Како је познато да је Дис писао песме муњевито, у тренутку, то се може претпоставити и да је "Лепоту" исписао одмах после посвете сестри свог пријатеља.

Лепота

Да л' се ова бајка у истини збила

Тамо, где већ нема ни руина стариж,

Где ноћ заборава све је досад скрила

Осим ње, што иде са несталих ствари

Уз облик ветрова и говор дубрава,

Као дух умрлих преко наших глава?

Ил' је ова бајка не из овог доба,

не из земље наше, већ са звезде неке,

Која данас нема ни трага ни гроба,

Док Даница чува спомене далеке,

Као машта људска, што једина јавља

Оно што је било, што се не обнавља?

Не знам о том, не знам. Ал' кад пада вече

На црвено сунце и дан ко дим бео,

Кад из сваког кутка ноћ црна потече

И притисне поглед, небо, видик цео

Знам, да чујем тада, да ми нека струја

Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осећам тада,

Да мрак мене гледа испуњен очима

Оних који неће заспати никада,

А од којих душа често се отима;

Да мрак мене гледа са изразом свију

Умрлих облака и мртвих очију.

Чини ми се да се отварају врата

На гробници света, заспалих земаља,

Да устају дани из помрлих сата

И да мртво време мирно се помаља:

Видим једну звезду у обмани више,

Слушам како прошлост тишином мирише.

Видим једну звезду и крај њеног доба,

Једну моћну сенку што лагано кружи

Над минулом звездом као уздах гроба:

Можда на тај начин за њом мртвом тужи,

Ил' ту за то стоји, да нејасно, такво,

Каже што је било некада и давно.

Каже што је било. И ја слушам тако,

Смрт лагано иде, осваја планету,

Гаси цео живот неумитно тако

Ко победа вечна, и у целом свету

Њен се корак чује: све испуни собом

И завлада земном и покори гробом.

Драган Богутовић, 05.05.2008. Вечерње новости

Недовршене песме

I

Не јавља ми се. А има кад.

Сем ако спава, ако не дише,

Десет месеци равно је сад

Од растанка нам, откако не пише.

Још ћу чекати, иако сам дуго чек'о.

Десет месеци од мене моји су далеко.

Пре тол'ко ја сам оставио њу,

Завичај, децу и дом свој лепи.

Тад зима беше, сад жита зру.

А она не пише, а душа стрепи.

Залуд право кући мисао ми хрли,

Али кућу не налази, успомене грли.

А да напише бар речи две,

Да гавран стари са крова прне;

Да душу спасе, јер често мре;

Да ме оставе утвари црне.

Увек тежак облак дан ми сваки крије,

Срце полулудо, нигде мира није.

Гледам их каткад. С часа на час

Видим постељу. О какви дани!

Заспао цвркут, дечији глас.

А где су деца? Моји малишани?

У дну дворишта мати, ногу боси'.

Цвет црвеног кранфила у њеној коси.

У црној коси црвени цвет.

Црвеног трага по лицу ено!

Шта то учини с тобом свет,

О моје драго, о моја жено?

Брзо приђох ближе: без погледа ока оба,

У два ока леже деца к'о два гроба.

II

Не јавља ми се. А има кад.

А можда не сме! Ко ли јој пречи?

Десет месеци равно је сад

Од растанка нам, а од ње ни речи.

Све ми се чини узалуд сам чек'о.

Све више су моји мили од мене далеко.

Можда јој брани баш светли цар:

Неће да царством утеха прође.

Милион срца пробо је бар,

јер мисли кроз срца небу да пође.

Он је избраник, Син други, Бог га је хтео.

Првог свет благослови, њега је проклео.

Проклет је ето он, божји Син!

А можда божји и није жи'ми

Тек стави на се име к'о чин.

А безумни народ и то му прими.

Крвљу се умаза сав, векови да му се чуде,

И реч је оков'о, први да у злу буде.

Ал' цар погреши. Јер исти пут

Не води слави, него ужасу.

Небо и земља немају кут

За Сина новог сад да га спасу.

Јер као слава и ужас тражи таласе.

Сем Цара избрани народ пропашће, зна се.

Живот у свету ружан је сан

Мада се живи у знаку дýге,

Уз месец бледи, сунчани дан,

С помало смеха, и са много туге.

Ја видим правду и свачији тренутак позни.

Видим и натпис: Немачка и Виљем Грозни.

III

Ал' пропаст туђа није мој сан

А ни освете душа ми неће.

Да је да зађе крвави дан,

И смех крвави, крваво цвеће,

И да је да се најзад јави она.

... Откуд, да баш сада ударају звона?

Што л' је то тако? Одавде чак

Привиде ми се три бледе главе,

Три бледе главе и покров лак,

И покров велик, изаткан од страве.

Три мртве главе, а бледе су тако!

К'о да се још плаше? Бар сад им је лако

И све је тако. Долази он,

Долази у сну мој синчић мали.

Онако мио, ал' нешто бон:

Однекуд га носе узбуркани вали.

Кад му видех лице, ја осетих сузе:

Пружих њему руке, дубина га узе.

Ја опет сањам. Дошла ми кћи,

И дан велики: сунце је греје.

Али и с њом мати. Срећни смо сви.

Њу игра одне. Ал' се слатко смеје!

Више моје главе кликће чудно јато:

“Беше тако срећна, умрла је зато.”

И то је било. Испричах све

Једном чичици: очи му сиве.

“Не бој се, рече, за снове зле.

Када мру у сну, на дану живе.”

Од људског срца да л' има слабости веће?

Отад чекам црне снове, али немам среће.

IV

За бол и љубав душа ми зна,

У њој кајања никад не беху.

Од свог поступка не презах ја,

Па макар да је поник'о у греху.

Роб ако постах. Али нећу крити

У страној земљи изгнаник сташно је бити.

Оставих, дакле, свој кућни праг

И отаџбину: најљуће ране.

Некако пренех свој живот наг

И наду на зору да опет сване.

Над мојом земљом надви се жалосна врба,

А туђина мене прими са слободом Срба.

Лепо ме прими туђина та:

Све неки добри, од срца људи

Ал' бити распет на крста два,

То је тек тешко, не лечи се туди

Отаџбина први, а дом крст је други.

Још болови сасвим нови, али дуги.

Не уме човек да буде јак

Кад кише лију са свију страна.

Нема очију за дубок мрак.

Не пева тица с умрлих грана.

Добро ми је данас ту, под туђим небом,

Ал' ми срце труне за мојом колебом.

Што је најцрње за овај мах,

То је што немам ни мало моћи.

Тол'ко сам мали да ме је страх:

Живим сарањен као у ноћи.

Ах, ти моћни људи из овога века.

Више немам куда, умирем без лека.

1916-1917.

Међу својима

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња

Мис'о да још живиш, мој пределе млади.

Моја лепа звезда, мајка и робиња,

Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.

Оживеле воде, ђурђевак и руже.

И мирише земља која стално расте

У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. идеш кући споро

Улицама страха, и душа ти јеца.

Твоје гладне очи, моја дивна зоро,

Храни љубав мајке: “Нека живе деца.”

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.

А два наша цвета из четири рата

У твоме су крилу, образе ти суше:

“Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?”

У велике патње невино питање

Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...

Напољу је видно, као пред свитање.

К'о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.

Све вас гледам сада крај гозбе сироте.

Лице ти се ведри: то душа светиње

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

1916.

Погинули дом

Без песама, жеља, потреса и смеха,

Сарањени звуци, зима и топлота.

Двориште је црно, црна је и стреха.

И црна су окна к'о црна доброта.

И дању и ноћу обавија патња

Мртав дом живота, као одјек ствари.

Чини се да и сад му силази пратња

За шум чим се јави, за поредак стари.

Двориштем су кратке и дубоке стазе,

Непомичне сенке, и душа пустиње:

Као да чувари невидљиви пазе

Да их не посети пролеће и иње.

Погнута дрвета, у знаку ћутања,

Стоје к'о кајања, неми ученици

Апостола мртвог што поразе сања,

Земљу коју носе светли мученици.

Одаје се крећу у тишину саму.

На колевци празној мир дубоки спава.

На зиду још пати у црноме раму

И очију црних једна лепа глава.

Једна лепа глава. Мре постеља бела,

Намештај, сви знаци љубави и поште.

Уздах као стража заспалог опела,

Погинулог дома није умро јоште.

Је л' то буна мртвих, ствари и поретка?

Ил' се збиља овде и сад неко крије?

Је л' облик пропасти, вечан, без почетка?

Ил' часовник смрти што без срца бије?

Ја знам ову кућу, и чија је била.

Знам је због година које она броји.

Знам је, јер на свему видим црна крила,

Окамењен јаук. Знам је. Ал' нек стоји.

1916.