Тај
осећај страха, што у мени расте,
Како ме је
наш'о баш у ове дане,
Кад кровови
трошни дочекују ласте
И кад зумбул
гледа где листају гране.
Тај осећај
страха, што у мени расте,
К'о с пролећа
воде, к'о црни облаци,
Да л' крије у
себи смрт што ме полази?
Ил то
прошлост моја — моје душе зраци —
Без покрова
свога парадно пролази,
К'о с пролећа
воде, к'о црни облаци?
Можда ме то
зову моје наде драге,
И мој дух
оставља овај плач долина?
Ил' је то
опело за већ мртве снаге
И последњи
поглед заспалих дубина?
Можда ме то
зову моје наде драге,
И залазак
славе и љубави старе
Уз осмехе
цвећа и песму ветрића?
Ил' судбина
за ме спрема нове даре
И гробове
нове, пакао открића,
И залазак
славе и љубави старе?
Ил' осећај
страха то има да значи
Мог несрећног
рода пораз свију снова?
Ил' то ужас
прича, разум да се мрачи,
Да ја ступам
сада у свет без болова?
Ил' осећај
страха то има да значи
Да ће срце
моје пропасти у тами,
К'о звезда у
блату, к'о глава на пању,
И вампири да
ће становати сами
У моме
смејању и моме плакању,
И срце ће
моје пропасти у тами.
1912.
