Две су легенде пратиле уклетог песника Владислава Петковића Диса. Прва,
коју је тако жестоко и без призива интонирао Скерлић и која га је
одбацивала, чинила инфериорним, па чак и сувишним песником, и друга,
чији смо и ми савременици, која га чини челним, модерним поетом.
„То је онај живот где сам пао и ја.
Поново ево ја налазим себе…“
Дисова личност, трагична и болна, сва у сиромаштву и немаштини која се
преплиће са стрпљењем до луксуза и свечаности смрти, постала је 1917.
године жртвом рата и мора. Песник се налазио на броду торпедованом пред
самом грчком обалом: давно је већ у својој књизи „Утопљене душе“
предвидео морски гроб, а вода је била милосрдна само толико што је његов
леш избацила на обалу и очевидцима оставила слику усамљеног,
дефинитивно загробног песника, са само пола драхме у џепу и са неколико
стихова што су неспокојно говорили о породици у разрушеном, окупираном
Београду.
„Опет нам је земља тешка ко тамница
Помрчина густа насред груди лежи
И варош и вода, брдо и равница –
Све је једно данас, све гробови свежи.“
Дис описује земљу а симболише гроб; описује ритам једне колоне, а
предвиђа свој крај. Смрт, која је непрестано куцала на врата сваке
Дисове песме и која се као свечани фантом шета сваким његовим стихом,
пратила је његову изгнаничку сенку све док се насред јужног мора, без
крста и без трага, у великој воденој магли, није завршио његов живот,
нимало загонетан, али са плодном загонетком у бићу и музици његове
поезије.
Даље од гроба ничега нема
Изгнаник у сопственој поезији, Дис је своје физичко изгнанство доживео
као тешку и претешку драму: сиромашан, скроман, повучен, он је нашао
мрачну стазу тек у породици, а у својој жени и деци ону оазу која
објашњава бујање социјалног мотива у његовој поезији. Нерадо путник,
имао је и своје путовање по мору да доживи као врховну недаћу. Између
воде и земље Дис је наизменично осећао сав онај циклус плођења и раста,
пролећа и светлости и, неминовно – влажне ветрове, кошаву, зиме и
мећаве, шурине и трулеж. Али ако је море било једна прихватљива пустиња,
и у случају његова живота тако фантомски гостопримљива, земља је остала
тамница и гробница, која немилосрдно и своје младиће и своје леутаре
осуђује на кратак цвет и на дугу „ладну зиму“.
У време Првог светског рата повлачи се 1915. године са српском војском
преко Албаније на Крф, а затим одлази у Француску, у Париз. Бежећи из
париске зиме, из улице Монж на Монпарнасу, Дис је затражио, зажелео
друштво својих земљака, војника који су већ увелико ратовали на
солунском бојишту, а пошто није знао нити је желео да научи француски,
он се непрестано и у Паризу кретао у друштву Срба и Београђана. То га је
подсећало на његова дружења у младости са Симом Пандуровићем и Миланом
Симићем. Повремено би обилазио антикварнице тражећи мале песничке
свешчице које су га подсећале на његове сопствене, које је у сарадњи са
Симом Пандуровићем објављивао још 1905. године. Већ у то време све своје
објављене песме потписује само као Дис.
И зима и болест насрћу на њега и он почиње да верује како никада неће
стићи својој жени и деци, озареном породичном животу, Кошутњаку и
Врачару. Неколико дана пре поласка бродом обилази музеје и гробља, његов
сапутник и пријатељ Милан Вукасовић у својим белешкама сећа се чак и
последњег дана, пролећног париског дана, пред Дисов одлазак на фронт,
који је обећавао победу и повратак отаџбини.
Истог дана, пре него што је отпутовао, обилазимо гробље Пер Лашез. Дан
беше топао, сунчан, измаглице врло мало и, са места на коме је капела,
врло лепо се види велик део Париза. И Дис, који се у Паризу толико
намучио без новца и свега оног што му је новац могао дати, жали тренутно
што одлази. Пролазећи крај многих гробова оних који данас чине славу
француске науке и вештине, Дис неким умним, озбиљним тоном говори, како
он не верује ни у шта.
„Даље од гроба нема ништа; ми смо деца Земље“ беху његове речи на излазу из гробља.
По речима Ђорђа Јовановића „изузетан очајник“, Дис се само у два маха
приближио животу: први пут захваљујући националној победи 1912. године, а
други пут томе је припомогао пораз 1915. Али и ова друга, дефинитивна
веза са националним бићем, са масом изгнаника, са простим именом сељака
на уснама, није ублажила посредну усамљеност његову. Отуда толики пад у
метафорама, толико згрчене нарације без икаквог бекства у свечану језу
неутралних, симболичних гробова којима је насељена његова доратна
поезија. Безнадежност која сада прожима и продубљује Дисове стихове,
буквално је психоза немоћи деце и детињства: у „Недовршеним песмама“
више не пева дезертер из србијанске чаршије, него изгнаник из властите
породице, са једног топлог домаћег огњишта. Из неговане усамљености
песма се извија у двоструко самотовање. Песнички нагон је све слабији, а
родитељски све јачи, лирски реалнији, и загриженији:
„Не уме човек да буде јак,
Кад кише лију са свих страна.
Нема очију за дубок мрак.
Не пева птица са умрлих грана.
Добро ми је данас ту, под туђим небом,
Ал ми срце труне за мојом колебом.“
Умирање смрти
Постоје две силе које нас грабе у његовим песмама, из премештања
тамо-амо и супротности двају елемената и супротних полова, израстају
мистична дубина и моћна просторност његове музике.
Један је очајање, трпљење зла, подношење и неодупирање више ужасној,
крвавој суровости и сумњичавости свег људског бића. Та смрт мора умрети,
тим паклом се мора ходати пре него што би до нас стварно могао да допре
онај други, небески глас Учитеља. Искреност и отвореност признања да је
наше биће и наша људскост бедна, сумњива и можда очајна ствар, то је
гола претпоставка. Морамо се предати страдању, препустити смрти, мора
нам сав паклени злуради подсмех голе стварности следити очи пре но што
будемо у стању да примимо дубину и истину оног другог, другачијег гласа.
Први глас потврђује смрт, пориче наду, одриче се свих мисаоних и
песничких улепшавања и ублажавања којима по навици пуштамо да нас
пријатни песници заваравају о опасности и језивости човековог постојања.
Дуги глас, међутим, истински небески други глас те песме, показује нам
на другој небеској страни један елеменат друкчији од смрти, једну
друкчију стварност, друкчије постојање: човекову савест. Нека је читав
човеков живот рат и патња, нискост и гнусоба – и поред тога још увек
постоји нешто друго што се може поставити насупрот.
Велики принцип који ова поезија покреће јесте метафизичко осећање света и
постојања, метафизичка стрепња. Не треба сад замислити неки горди став,
прометејски занос. Јуриш оклопника које Иго шаље према апсôлутном,
светогрдни покрети „ужасног посленика“ чије је име било Артур Рембо,
романтичарска побуна у свим њеним облицима – све до побуне надреалиста –
све је то далеко од његове природе. Нема у њему хришћанског жара, ни
антихришћанског беса; никакве освете богу. Песник је невин. Он је нежан,
присан, скроман, иако уме, кад треба, громким гласом да позива мртве.
Он уме да изненади тајне, боље је ићи тихо, и ослушкивати: као што и ми
после 130 година чујемо:
„То је онај живот где сам пао и ја.“
Извор: Печат, Милосав Буца Мирковић
