Непознати Владислав Петковић - Дис

(Фотографија од 18. маја 1909. снимље­на у Бе­ограду на други дан Духова, поне­де­љак: с ле­ва на де­сно Смиља Атанацковић, Ле­посава Мариће­ва, Драга Константиновиће­ва, Рад­мила Ђ. Јовановиће­ва, Загорка Бајиће­ва, Цаца Јовановиће­ва и Марија-Мара Пандуровиће­ва.)

Лепота тужног песника

"Познаник који је требало да шаље Дисов новац његовој породици затајио га је и песник креће на свој последњи пут за Солун преко Крфа, "у црном оделу" и "са обичним путничким кофером" у коме је била нештампана збирка песама. Збирка која никада неће бити штампана. Марсељ, Тулон, Рим, Напуљ. И да то није забележио његов сапутник, симпатични игуман Манасије Софроније Михајловић, слутили бисмо да је ту, под Везувом морао мислити на изумрле вароши Помпеје и Херкуланума. Ти мртви градови под лавом и пепелом били су тако блиски његовом песничком свету. Стално пун слутњи Дис се са очајањем укрцао на брод "Италија", да заплови Јонским Морем. Игуман га је тешио... Кратка вожња прекратила је још немачка подморница, немачки сумарен како су тада радо говорили. Торпедирани брод прогутао је и Диса. Мучен несаницом није спавао те последње ноћи. Тако се и затекао на палуби. Када се несрећа догодила био је, кажу, миран, чак и "равнодушан". Спустио се са осталима у чамац за спасавање. Био је то једини чамац који се неће спасти. Недовољно удаљен од брода био је увучен у вртлог његовог потапања. Остао је, после, његов леш на таласима. У џепу су му нађене само наочаре и драхма и по. "Обичан путнички кофер" отишао је под таласе и с њим и она тајанствена свешчица стихова. Леш су оставили мору, да га сахрани."

Овако описује Борислав Михајловић-Михиз, утапање познатог српског песника Владислава Петковића-Диса 1917. године, а на основу сећања оца Софронија. Има неке чудне, доследне симболике у Дисовој смрти. Умро је у својој тридесет и седмој години, баш као и Бајрон и Његош. А, уједно, најавио је свој трагичан крај много пре. Наиме, Дис је 1911. године издао збирку песама под називом "Утопљене душе" у којој жали што свој "живот прости није спустио у борбу таласа".

Таласи Јонског мора сахранили су српског песника, али и његову свешчицу са новонаписаним стиховима који никада неће бити прочитани и штампани. Сличну судбину могла је да доживи и још једна Дисова песма, чије постојање сада, први пут, откривам у овом броју Новина Београдског читалишта.

Реч је о једном, зналачки кориченом у зелено са два дивна цвета, Споменару из почетка двадесетог века. На његовој предњој корици, осим већ поменута два цвета, налази се у злату утиснута ћириличним словима реч — поезија.

На изглед ништа необично за ову врсту, данас нажалост заборављеном, маниру прошлих генерација да у својим и туђим свескама — споменарима остављају писане поруке другарицама и друговима. Наравно у тим свескама уписивали су се и старији познаници и пријатељи, као и чланови фрамилије. Било је срамота одбити молбу власника Споменара да му се нешто напише, најчешће у стиху, за срећу и добро здравље у будућим данима и годинама. Дакле, ова лепо коричена свеска, коју сам открио пре пет година припадала је Марији-Мари Пандуровић, ћерци Љубомира Пандуровића, који је био рођени брат нашег познатог песника Симе Пандуровића. Лепој Мари, у току 1908. године у Споменар уписало се више њених другова и другарица: Емануил Муановић, Радмила Л. Најдановић, Даринка Њ. Бранковићева, Јелисавета Швабићева, Гута, Зора Ђурковић, потпоручник Милан Калинић...

Листајући пажљиво и стрпљиво Марин споменар и читајући поруке са лепим жељама у њему, после више празних страна, када сам мислио да нећу наћи ништа занимљиво чекало ме је право откриће. На 56 и 57 листу, црним мастилом, на први поглед нечитким ћирилићним писмом налазила се нечијом руком исписана песма — "Лепота". Док се на крају седме строфе налазио потпис аутора — Дис. Нисам могао да верујем сопственим очима. Да ли је могуће да се у једном девојачком споменару могла наћи непозната песма једног од најпознатијег српског песника? Нарочито што се зна да је његова рукописна заоставштина изузетно ретка.Али, када сам упоредио Дисове рукописе који је налазе у Рукописном одељењу Матице Српске у Новом Саду више није било сумње. Имао сам пред собом непознату, до сада необјављену, песму Владислава Петковића - Диса, трагично настрадалог српског песника пре више од деведесет година.

Одакле ова до сада непозната широј јавности Дисова песма у споменару Маре Пандуровић?

Наиме, познато је да су Сима Пандуровић и Дис били веома присни пријатељи и другови читаву једну деценију, иако су један другоме говорили "ви". Њиховим друговима је то изгледало као нека поза. Уствари, то није био знак одстојања, него деликатности. Њихов први сусрет, по сећању Симе Пандуровића, био је случајан, једног лепог летњег дана, 1903, на београдском Калемегдану. Владислав Петковић се тада, одприлике, и јавио у нашој књижевности. У свесци од 1. јула 1903. године, Српског књижевног гласника, штампана је његова песма "Идила" и то под псеудонимом Дис, који му је и остао и до дан данас и под којим је, углавном, и познат у нашој литератури.

Ево шта је Сима Пандуровић написао о свом пријатељу ипесникуутексту штампаном удневном листу "Политика" 1937. године под насловом "Двадесет година од смрти песника "Утопљених душа".

"Владислав Петковић-Дис био је једна од карактеристичних, занимљивих фигура у Београду, пре тридесет година. Болешљиво мршав, црне косе и црних растресених бркова, бледа лица, са стакластим, укоченим, помало аветињским погледом иза јаких наочара, то је био млад човек који се на самом почетку овога века нашао у Београду. Било је тада у нас људи који су имали смелости да живе својим животом, без обзира на друге, али и без штете за друге, да сиротују, али да имају врло развијено осећање личног достојанства, да иду за својим унутрашњим гласовима и да увек буду верни своме позиву. Дис је један од тих људи. У редовима државних службеника увек међу последњима, као учитељ у Прлити, једноме забаченом селу близу бугарске границе, дневничар у царини, Класној лутрији, Министарству просвете, он је, убрзо пошто се појавио са својим првим стиховима, заузео лепо место у српској књижевности. То му, наравно, није могло поправити материјалну ситуацију. Уосталом, он се за то није ни бринуо много; а да своје перо стави некоме у службу, то му никад није ни падало на ум, као ни огромној већини тадашњих писаца и литерата. И док судруги ишли за својим пословима и кариером, он је остајао "боем", носећи у себи вазда једну песму, и био је задовољан и при најскромнијим околностима. На одело није много пазио; јео је мало, пио нешто више; а једини луксуз су му биле фине цигарете и неколико црних кафа дневно. Нерадо се кретао из Београда, чија му је атмосфера била ипак најпријатнија. Једном је, у шали, причао да је направио излет до Раковице, али се кајао. Чудио се зашто се људи обушевљавају природом, кад природа није лепа; у њој је он видео само понеко криво дрво, какву барицу, прљав поток, нешто марве и хладноћу. Он је, доиста, биоувек заузет унутрашњим спиритуалним животом, налазио да је у њему једина интересантност и болно осећао сукобе са стварношћу, средином и спољним светом... Из тог разлога волео је друштво уског круга интелектуалаца, којима духовна, етичка и естетичка питања нису била равнодушна. Није, међутим марио за велике скупове, бучне разговоре и дебате, за политику и гомилу..."

"Уствари" — пише Сима Пандуровић сећајући се свог пријатеља Диса — "песник "Утопљених душа" није био мизантроп. Као неврастеник он је, додуше, избегавао велико друштво, претпостављајући да сам, гологлав, шета Калемегданом и београдским улицама и да буде само са својим утисцима, мислима и осећањима... И не само да није био мизантроп, него је овај песник бизарних и подсвесних душевних стања има једно нежно развијено осећање према земљи, народу ималоме, непознатом човеку који подноси највеће терете у великим историјским догађајима. У својој другој, мањој збирци "Ми чекамо цара" (1914), он је, искрено се одушевљавајући успесима нашег оружја на бојном пољу, дао пред неколико топлих националистичких акцената и један број песама које су јасно одавале да његов патриотизам није угушио осећање социјалне правде. Може се рећи да је он тај проблем који је данас тако болан и основан, и кобан, први међу нашим песницима предосећао и поставио... Владислав Петковић је у тој обнови српске лирике имао видно и заслужно место. Један број изванредно непосредних, финих и нијансираних строфа изашао је испод пера овога боема, сањалице, луталице, која је имала толико приснога, интимнога контакта са "душом ствари и флуидом симпатије..."

За Борислава Михајловића, Дис је био непоправљиви органски песимиста. Док су два јада у његовој поезији били стално присутни: јад од живота и јад од рођења. Затим, тврди Михиз да је Дис био нагонски и судбински песимиста "са очима изван сваког зла". Док је живот за њега био неподношљива, тешка мука, зато што је бесмислен, а бесмислен је стога што је у себи носи неодољиву клицу пропасти и смрти.

Када сам пронашао ову до сада необјављену Дисову песму, а знајући за његов свеопшти песнички песимизам, њен наслов ме је испунио надом да је она можда ретка песникова жеља да пева о срећи и ведрини. Наравно, преварио сам се! И у овој веома реткој, за Диса, рукописној заставштини песник пева о духу умрлих, гробу, мртвим речима и песми славуја, мртвим очима...

Можда је те давне, 1908, Дис желео да младом девојчурку остави знамен своје ретке ведрине. Али, очигледно је да је он волео, и једино могао да воли и осети лепоту на свој тужан начин.

Лепота

I

Да л' се ова бајка у истини збила

Тамо, где већ нема ни руина стари',

Где ноћ заборава све је досад скрила

Осим ње, што иде са несталих ствари

Уз облик ветрова и говор дубрава,

Као дух умрлих преко наших глава?

Ил' је ова бајка не из овог доба,

Не из земље наше, већ са звезде неке,

Која данас нема ни трага ни гроба,

Док Даница чува спомене далеке,

Као машта људска, што једина јавља

Оно што је било, што се не обнавља?

Не знам о том, не знам. Ал' кад пада вече

На црвено сунце и дан к'о дим бео,

Кад из сваког кутка ноћ црна потече

И притисне поглед, небо, видик цео

Знам, да чујем тада, да ми нека струја

Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осећам тада,

Да мрак мене гледа испуњен очима

Оних који неће заспати никада,

А од којих душа често се отима;

Да мрак мене гледа са изразом свију

Умрлих облака и мртвих очију.

Чини ми се да се отварају врата

На гробници света, заспалих земаља,

Да устају дани из помрлих сата

И да мртво време мирно се помаља:

Видим једну звезду у обмани више,

Слушам како прошлост тишином мирише.

Видим једну звезду и крај њеног доба,

Једну моћну сенку што лагано кружи

Над минулом звездом као уздах гроба:

Можда на тај начин за њом мртвом тужи,

Ил ту за то стоји, да нејасно, тавно,

Каже што је било некада и давно.

Каже што је било. И ја слушам тако,

Смрт лагано иде, осваја планету,

Гаси цео живот неумитно тако

Ко победа вечна, и у целом свету

Њен се корак чује: све испуни собом

И завлада земном и покори гробом.

Посебну захвалност дугујем Даници Филиповић, библиотекару саветнику Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" у Београду, која је успешно прочитала рукопис Дисове песме "Лепота".

(Владислав Петковић-Дис, портрет пе­сника а на поле­ђини ње­гова посве­та Јулијани, Мари, Нати и Љуби Пандуровић.)

Извор: Новине Београдског читалишта, Срђан В. Стојанчев