Опет
нам је земља тешка к'о тамница,
Помрчина
густа насред груди лежи.
И варош и
вода, брдо и равница —
Све је једно
данас, све гробови свежи.
Два вечита
орла: слобода и сила,
Запеваше песму
крвавих открића;
Два њихова
јата небо су нам скрила:
И падају очи
и главе орлића.
И падају очи
к'о крунице цветне
На ту земљу
влажну што све мирно прима.
Док цветају
брескве, веселе и сретне,
Свуда жалост
иде 'ладна као зима.
Које ли је
доба ове ноћи црне?
Изгледа
дубина мрака да се губи.
Каква млада
звезда као птица прне,
Подсети на
светлост коју борба уби.
Које ли је
доба смрти и ужаса?
Два прастара
орла своја јата воде.
И падају
главе, лепе и без гласа,
По путу што
води престолу слободе.
1915.
