Пролећна песма

Прошла је зима наше невоље

И лед се топи с голих планина,

Потоци бесни, пуни зловоље,

К'о гладни хрти јуре с даљина;

Прошла је зима наше невоље.

И хладно сунце од нас већ оде,

Дођоше други, весели зраци;

И оне мирне, слеђене воде

Сад иду као моћни јунаци,

И хладно сунце од нас већ оде.

Лагано, споро, буде се горе,

Свуд живот цвећа весело расте,

Земља се брзо сади и оре,

Нада се диже к'о небом ласте;

Лагано, споро буде се горе.

Долази доба рада и среће

Уз цвркут шева, кликтање рода;

Долази данас ведро пролеће

К'о стари весник светлих слобода,

Долази доба рада и среће.

Пролећна песма свуда се вије,

Као молитва, из наших груди

За браћу, коју још ропство крије

И за Србију да се пробуди.

Пролећна песма свуда се вије.

1912.

 Доћи ће ми скоро све што је потребно

За одлазак дуге, једнолике патње:

И постеља чудна, и звоно погребно,

И кола, и сузе — сав обичај пратње.

Доћи ће и сунце, црвено и свеже,

И наћи ће мене прекрштених руку

Са свећом над главом, докле мртве леже

Моје црне очи у новом сандуку.

Са своје висине гледаће ме оно

Мирно, и кад буду спуштали поклопац,

И кад ме поздрави с катедрале звоно,

И кад ме дочека гробаров конопац.

Као сунце, и ја ништа нећу знати:

Ни ранији живот немиран и ломан,

Ни да други данас због мог мира пати,

Да је моја пратња невесели роман.

Као сунце, и ја спокојно ћу ићи,

Равнодушан, далек за све што се збива:

Глас до јуче познат не може ме стићи

У ћутању новом које ме покрива.

Доћи ће ми скоро све што је потребно

За одлазак дуге, једнолике патње:

И постеља чуда, и звоно погребно,

И кола и сузе — сав обичај пратње.

1913.