Милостива
госпо, пардон по шест пута!
Сукњу мало
више држи рука мала,
Па се жипон
види и ципела жута.
Опростите,
али — подвеза вам спала.
У најмању
руку, свет је овај злобан;
Узеће вас на
зуб — пошалица ту је,
И ко може
знати какав удес кобан
Најближа
будућност спрема вам и снује.
Ако ништа
против ви имали не би
Стојим вам на
служби без икакве плате:
Ја не могу
никад дозволити себи,
Да ви, лепа
дама, и мане имате.
Унапред вам
кажем, с етикетом многом —
А већ руци не
дам да вас ишта вређа —
Везаћу
подвезу чим пред вашом ногом
Пресавио
будем колена и леђа.
Да сам збиља
такав, ја вам добар стојим,
А за речи
своје и жирирам само;
Јер њих увек
гледам да с делима спојим.
Ако је по
вољи, заклон ено, тамо.
Вид'те, сваки
пос'о тражи труд и зноја —
Ја сам сав у
води. Да л' сте с Југа родом?
Кад бисте ми
рекли, маленкост би моја: —
Купајте се,
госпо, често ладном водом.
Али шта му
драго — ја пожаре волим.
— Ватру који
гаси, тај се и опече; —
Сад се
клањам, госпо; видећу вас, молим?
“Кад стидљив
дан оде и кад дође вече.”
1904.