Једва
чекам вече да и мени сване
Јер ја немам
дана. К'о пустаром песак
Мисли, зраци
пали у сјај, ледни блесак,
И види се
живот, зима к'о две ране.
Младост и све
цвеће створи се пред оком.
Ја осећам из
њих како бол се вије:
Замириса
уздах из оног што није,
Што остаје,
труне, у сну у дубоком.
Ал' земљи ће
сунце весело да гране,
Мај ће ведар
ићи, пробудиће гору:
Њој промена
носи пролеће и зору;
Једва чекам
вече да и мени сване.
1904.