петак, 30. новембар 2012.

После Албаније

Тако нас остави слобода и срећа,
Сан великих дана и победе хор.
Место главу с венцем, поразе на плећа,
А уместо мајке лепе као бор —

Ми, синови њени, витезови стари,
Деца смо несреће и лутања злог!
Нечувене патње небо нам подари,
Патње што не виде ни човек ни Бог.

А били смо дивни ми, мезимци славе.
Страх смо задавали душманину свом.
Имали смо душу и крв расе здраве.
А сад? Ко смо сада? И где је наш дом?

Ено, по кланцима један народ цео
Ради слику пакла — кожа је и кост.
И корење једе као хлебац бео,
А смрт му је радост, добродош'о гост.

Гле његовог дома! Глад израсла свуда.
Ту се чаша жучи испија до дна.
Мру гробови светли, мре и света груда,
Деца мру с осмехом крај мајки без сна.

Све што год је им'о све је Србин дао.
Сад без земље своје, ал' још за њу мре
А мрак и црни ужас Отаџбином пао.
Он чека, јер уме да преживи све.

Нек чека! Јер он је некад рек'о ово:
“Злу свакоме мора једном доћи крај.”
Нек чека! Јер иде сасвим доба ново,
Сасвим нова мис'о, сасвим нови сјај.

1916.

четвртак, 29. новембар 2012.

Иду

Очи им вире из гробнице страха.
Без душе. Црни к'о подигнут гроб.
Усне препукле од врелог даха.
Над сваком главом надвила се коб.

Уместо звона, ударају срца:
Звоне на ужасе. У ваздуху лед.
Невиност срећна пред понором грца.
Старост поцрне, човек поста сед.

А иду они, посланици пакла.
Напред корача побеснео пир.
Тресу се куће и падају стакла.
И ноћ се спушта, и врисак, и мир.

Замрле душе, само дршћу прсти,
К'о снага где је тек забоден мач.
Понека глава скривено се крсти.
Још знак слободе детињи је плач.

1916.

среда, 28. новембар 2012.

Пролеће 1915. године

Опет нам је земља тешка к'о тамница,
Помрчина густа насред груди лежи.
И варош и вода, брдо и равница —
Све је једно данас, све гробови свежи.

Два вечита орла: слобода и сила,
Запеваше песму крвавих открића;
Два њихова јата небо су нам скрила:
И падају очи и главе орлића.

И падају очи к'о крунице цветне
На ту земљу влажну што све мирно прима.
Док цветају брескве, веселе и сретне,
Свуда жалост иде 'ладна као зима.

Које ли је доба ове ноћи црне?
Изгледа дубина мрака да се губи.
Каква млада звезда као птица прне,
Подсети на светлост коју борба уби.

Које ли је доба смрти и ужаса?
Два прастара орла своја јата воде.
И падају главе, лепе и без гласа,
По путу што води престолу слободе.

1915.

уторак, 27. новембар 2012.

Нараштај гробова и суза

Пођи ми збогом, моја мисли ведра,
Прошло је време за радосне приче:
Сурова смрт је отворила недра,
Велико звоно на сарану виче,
Трули ветрови ломе снажна једра.

Пођи ми збогом, моја веро јасна,
Можда те никад ја видети нећу.
Свуда крај мене кукњава је гласна,
Крваве сузе по крвавом цвећу,
Потмули топот, убијања страсна.

Идите и ви, моје наде здраве,
Нађите себи вернијега друга:
Ја морам овде, крај гробнице славе,
Да плетем венце, да их носи туга,
Док црне тице дан лешева плаве.

Ја морам овде, крај свачије раке,
Да стојим, гледам, с очима без сјаја,
Где неуморно, из победе сваке,
Из топлог срца мога нараштаја
Могила расте пут поплаве јаке.

Могила расте све шира и већа
На влажној земљи погажених њива:
То мој нараштај, моја мртва срећа,
Силази у њу и у журби скрива
Препукло чело, пребијена плећа.

Могила расте и никада соко
Дићи се неће са хладног трзања,
С јунака, које не познаје око,
С пира топова, с пресвислог рзања,
С крвавог кљуна што жури високо.

У душу ће ми сићи хумка многа —
То знана бића општу љубав красе:
Ал' душа моја жалосна и строга,
С мрким сенкама што се у ноћ гасе,

Неће ни клети ни молити Бога.
Пођи ми збогом, моја мисли ведра,
Прошло је време за победне приче:
Сурова смрт је отворила недра,
Велико звоно на сарану виче,

Трули крстови ломе снажна једра.
Ја знам да скора слобода ће ићи
Кроз све крајеве да откупи жртве:
Ја знам да скоро нико неће дићи
Нараштај мртвих и сузе за мртве,
Јер лепе речи свуд не знају стићи.

1914.

понедељак, 26. новембар 2012.

Крв и доброта

Ту, на ратишту, те јесени кобне,
Нашло ме писмо, њене златне речи,
И моја мала, прастара доброта.
Кратким покретом све одаје гробне
И сан лешева, онако сирота,
Заклони собом да земља не јечи.

И зачудих се откуд код ње снаге
Да црне слике све одједном скине,
Да ми издвоји из паклене јеке
Дан здравог сунца, једне очи благе,
Осмех детињи, мирис душе меке,
Док се свет рве и док маса гине.

И ја осетих да су зраци ови
И ноћ што иде да се спусти лако
На крв из рана и обале речне;
И ја осетих да су људски снови
Увек земаљски, без доброте вечне,
И зашто људи да умиру тако.

И разумедох откуд све то бива:
Толике раке што се и сад згрћу
Брдима, пољем, свуда, крај камена,
Кад има места за сваког да снива.
И разумедох пут што се не мења,
Стари загрљај човека са смрћу.

Био сам миран што сам сазн'о тада
Да је свет овај исти однекада,
И да ће такав и остати вазда:
Да вечно пати с унутрашњег рада,
Да залуд траже оног ко га сазда,
И коме иду њихови милиони.

И појмио сам да свет борбе води
Због тајних сила што га овде држе
И да се буни, не због какве међе,
Или због тежње да се правда роди:
Народи гину, и данас, и пређе,
Да на страстима зађу у смрт брже.

И утеших се што сам стек'о мира
Ма да крв црна из народа тече,
Ма да гробови бивају све већи.
И утеших се што ме и сад дира
Сан и данима, где ћу једном лећи
Са њеним писмом к'о са земљом вече.

1914.

недеља, 25. новембар 2012.

Пет песама

Једна песма стара, од мога рођења,
Иде кроз крв моју, кроз ноћ и кроз зоре;
Моја песма бола, који се не мења,
Уз године брзе и часове споре,
Преко смеха, плача,
Корача, корача.

Једна суза лепа, као осмех бајке,
Као цвет од сребра у заспалој коси;
Моја суза тешка, као сандук мајке,
Као младост коју крст до крста носи,
Из умрлог јада
У дубину пада.

Једна снага снова, из дугих шапата,
Из очију, звезда и говора струне;
Моја снага среће, која ми је дата
Као накит бола, као украс круне,
С љубављу сиротом
Залази животом.

Једна жеђ живота, у мраку страдања,
И душу, и срце, и спокојство упи;
Моја жеђ лепоте, смисао надања,
Место старих звезда млада тела купи,
Тела млада, нова;
Уместо покрова.

Један дух предања, део мога бића,
Сваку моју мис'о и страст сваку мучи;
Дух моје судбине, к'о песма открића,
На свакоме месту о свемиру учи:
Носи моје дане
На крило нирване.

1914.

субота, 24. новембар 2012.

Пролећна песма

Прошла је зима наше невоље
И лед се топи с голих планина,
Потоци бесни, пуни зловоље,
К'о гладни хрти јуре с даљина;
Прошла је зима наше невоље.

И хладно сунце од нас већ оде,
Дођоше други, весели зраци;
И оне мирне, слеђене воде
Сад иду као моћни јунаци,
И хладно сунце од нас већ оде.

Лагано, споро, буде се горе,
Свуд живот цвећа весело расте,
Земља се брзо сади и оре,
Нада се диже к'о небом ласте;
Лагано, споро буде се горе.

Долази доба рада и среће
Уз цвркут шева, кликтање рода;
Долази данас ведро пролеће
К'о стари весник светлих слобода,
Долази доба рада и среће.

Пролећна песма свуда се вије,
Као молитва, из наших груди
За браћу, коју још ропство крије
И за Србију да се пробуди.
Пролећна песма свуда се вије.

1912.

 Доћи ће ми скоро све што је потребно
За одлазак дуге, једнолике патње:
И постеља чудна, и звоно погребно,
И кола, и сузе — сав обичај пратње.

Доћи ће и сунце, црвено и свеже,
И наћи ће мене прекрштених руку
Са свећом над главом, докле мртве леже
Моје црне очи у новом сандуку.

Са своје висине гледаће ме оно
Мирно, и кад буду спуштали поклопац,
И кад ме поздрави с катедрале звоно,
И кад ме дочека гробаров конопац.

Као сунце, и ја ништа нећу знати:
Ни ранији живот немиран и ломан,
Ни да други данас због мог мира пати,
Да је моја пратња невесели роман.

Као сунце, и ја спокојно ћу ићи,
Равнодушан, далек за све што се збива:
Глас до јуче познат не може ме стићи
У ћутању новом које ме покрива.

Доћи ће ми скоро све што је потребно
За одлазак дуге, једнолике патње:
И постеља чуда, и звоно погребно,
И кола и сузе — сав обичај пратње.

1913.

петак, 23. новембар 2012.

Нови дани

Једна стара радост! Скупили се мали,
Сви ситни и ниски, подигнути злобом,
Пред страхом што иде, нагло, као вали
Једне моћне снаге коју зваху робом.

Племе црних слугу и скупих ћирица —
Дрхти пред протестом што век овај носи,
Свет савести глуве искривио лица
Пред питањем кобним:“ Шта ћеш овде?
Ко си?”

“Шта ћеш овде, ко си, узданицо смрада,
Гомило бакшиша и колевко блата!
Бог сакатих данас престао да влада
Овом земљом плача и веселог рата!”

И потмуо јаук богатих пандура
Шиба ваздух страстан... а дан црвен тече.
И пропада видик нараштаја штура
У радостан одмор, у мирисно вече.

Једна стара радост! Добро труну мали,
Сви ситни и ниски једним пустим гробом,
Ал' страх даље иде, нагло, као вали
Једне моћне снаге што је зваху робом.

Дух заветне мисли и вековних снова,
Као труба правде цео народ зове:
И огромна буна огромних окова
Црта нову карту, пише дане нове.

О, како је дивно то доба прегнућа,
Историја кад се ствара пред очима!
Сваки сат се види као пожар кућа
И духове слава плени и отима.

Једна стара радост! Зора новог дана!
То сједињен народ гледа сунце смело.
Преко гробља малих и гробља тирана
Он је довршио своје свето дело.

1912.

четвртак, 22. новембар 2012.

Тајна

Тај осећај страха, што у мени расте,
Како ме је наш'о баш у ове дане,
Кад кровови трошни дочекују ласте
И кад зумбул гледа где листају гране.
Тај осећај страха, што у мени расте,

К'о с пролећа воде, к'о црни облаци,
Да л' крије у себи смрт што ме полази?
Ил то прошлост моја — моје душе зраци —
Без покрова свога парадно пролази,
К'о с пролећа воде, к'о црни облаци?

Можда ме то зову моје наде драге,
И мој дух оставља овај плач долина?
Ил' је то опело за већ мртве снаге
И последњи поглед заспалих дубина?
Можда ме то зову моје наде драге,

И залазак славе и љубави старе
Уз осмехе цвећа и песму ветрића?
Ил' судбина за ме спрема нове даре
И гробове нове, пакао открића,
И залазак славе и љубави старе?

Ил' осећај страха то има да значи
Мог несрећног рода пораз свију снова?
Ил' то ужас прича, разум да се мрачи,
Да ја ступам сада у свет без болова?
Ил' осећај страха то има да значи

Да ће срце моје пропасти у тами,
К'о звезда у блату, к'о глава на пању,
И вампири да ће становати сами
У моме смејању и моме плакању,
И срце ће моје пропасти у тами.

1912.

среда, 21. новембар 2012.

Задовољство

Остала је прошлост моја још код мене,
У њој спава моја младост, моја патња:
Ја је гледам као тело хладне жене,
За чиј' одмор још сазнала није пратња,
Иако јој лице мртво мирно вене.

Остало је још код мене време, које
И сад чува моје дане, моју младост,
Све сударе земље с небом, све двобоје,
Где су редом погинуле моја радост,
И лепота, и мисао, срце моје.

Дани борбе и љубави и висине,
Дани рада и идеја и полета
Попадали по младости, те се чине
К'о предео мртвих гора, којим шета
И лагано и свечано дух тишине.

Беле ноћи, пуне греха, пакла пуне,
Дане магле, пуне страха и ужаса,
И часове живог бола кад се куне,
Кад се плаче и без суза и без гласа —
Све их видим покидане као струне.

Прошла ме је моја буна, мржња моја,
Сан освете и одвратност на свет бедан,
Заспале су моје ноћи без покоја,
Моје светле амбиције и дух жедан,
Заспале су, к'о војници после боја.

Још ја живим. Ал' крв моја већ је стара
И све мање замирише на страст сада,
Немам вере да ме штити или вара.
И још увек сат за сатом тихо пада,
Око главе, к'о ореол, дим и пара.

Око главе, к'о ореол, пусти снови,
А у срцу измирење и доброта,
И још мало задовољство, што су нови
Моји дани кратки, кратки без живота,
Што престају и радости и окови.

Све се досад преживело. Нема више
Ни времена ни потребе да се страда.
И док негде страшно лију тешке кише,
Сад судбина, као мајка, са мном влада.
И сад ми је добро, тихо, и све тише.

Цела младост и година моја свака,
Мада оде сва сирота, као беда,
Мада небо не донесе дана лака,
Ипак моју главу кити коса седа,
И велики одмор спрема црна рака.

Остала је прошлост моја још код мене,
У њој спава моја снага, моја патња:
Ја је гледам као тело хладне жене,
Чији одмор уклониће моја пратња,
Јер сад њено лице мртво само вене.

1912.

уторак, 20. новембар 2012.

Роб

Књиго моја свију снова, ево роба!
Око душе, зоро дана, боје зрака,
Ја сам тебе пронашао до свог гроба
Да те гледам, да те волим из свог мрака.

И док стара поноћ носи моје дане,
И док ланац мука стеже и окива,
Бол, падања и потреси да саране —
Моја глава на твом крилу нек почива.

И док дуби верна слутња страх језиви,
И једина песма док је још крик сова,
Моје срце, јадно срце, нека живи,
Нек још куда, књиго моја свију снова.

Челом мојим и данас је сплет од бора.
Ал' су очи озарене увек тобом;
Ти си извор и слободе и одмора,
Измирење са пустињом и са гробом.

Књиго моја свију снова, ево роба!
Око душе, зоро дана, боје зрака,
Ја сам тебе пронашао до свог гроба
Да те гледам, да те волим из свог мрака.

Ти никада можда ниси знала да је
Твоја младост мени живот, моја снага,
Што обилно пружа мени загрљаје,
И заборав и пијанства тако драга.

Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала,
Бујну косу кад пргаво сама сплећеш,
Кад у врту береш ружу што је цвала,
Ружу береш и на груди своје мећеш,

Кад хаљину своју држиш с пуно поште,
И ти прсти, и те руке — да л' си знала,
Кол'ку радост мени носе и милоште —
Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала?

И док имам руке, груди, усне твоје,
И те очи пуне среће и незнања,
Ја осећам како дише лето моје
И мој сутон у коме се топло сања.

Небо мије твоја љубав, твоја соба,
Вера ми је твоје лице без облака —
Књиго моја свију снова, ево роба,
Да те грли, да те воли из свог мрака.

1912.

понедељак, 19. новембар 2012.

Први пољубац

Тако у доба кад се мртви дижу
И кад часовник, по фабули, живим
Обзнану даје да авети стижу,
Да коло воде по плочама сивим,

Кад поноћ дође, и он нагло скочи,
Под дивљом страшћу што га намах сколи
Тражаше љубав и незнане очи,
Бога, да куне и да му се моли.

Празна и страшна јави му се соба.
Самоћа поче да га пече, дражи.
Он је остави. Као дух из гроба
Спусти се у мрак да мелема тражи.

Поглед му ума грозницу је сип'о,
Усне му ватром покривене горе,
Рукама мрак је стезао и пип'о,
Док уста речи неразумне зборе.

Болесна ноћ је око њега била,
Велика, црна, с поветарцем меким,
Смрт по њој своја лупала је крила
И лутала је сновима далеким.

Поворка доба изумрлих сада
За њом се креће: нит ропће, нит цвили,
Увело лишће шушти, тихо пада —
Живот нестаје, ал' траг за њим мили.

“Тако ми ноћи и природе ове!”...
И крик загушљив задави му речи,
Крик којим човек у љубави зове
Сотону да га својим паклом лечи.

И бесно пође све дубље и даље,
Незнано куда за инстинктом грозним.
Док су одјеци, што ход његов шаље,
Вукли се за њим по сатима позним.

Кроз таму, земљом, к'о тамницом мрком,
Сломљеног даха, узбурканих груди,
Он је застај'о и јурио трком
Ко прва младост, као ветар луди.

И своје срце не чу како бије,
А ноћ не виде поглед што му гори,
И жеђ живота под којом се вије,
С којом се као са осветом бори.

Крв као савест не даде му спати.
А шта му могу помрчина густа
И шуме мрака — шта му могу дати?
Да л' вечан покој, да л' жељена уста?

Силни су боли што их љубав даје,
Силнији него онај што их носи,
Силни и моћни док човека траје:
Она нас рађа, ал' она и коси.

Наједном заста. Месец беше тајно
Обиш'о таму и стада далека
Облака црних; к'о ропац очајно
Усклик се оте: “Она мене чека!”

Још мало месец гледао је њега
Како је стај'о с једним белим рупцем.
Сам у тој ноћи како опет бега
И како јури за првим пољупцем.

1912.

недеља, 18. новембар 2012.

Црна крила

Гледам ту јесен што иде кроз гране,
То лишће свело, уморно, што гине,
Мирно, у бледе и маглене дане,
У ноћи беле пуне месечине.

Гледам ту јесен. Дошле боје суре
И срце хладно, и лагано прате
Падање лишћа, умрле божуре
И црне гране што на ветру пате.

Осећам студен са поспалог цвећа,
Велики корак од те споре пратње,
Облаке дима невидљивих свећа,
Скупљене сузе за невине патње.

Сарана лета — васкрс моје туге,
К'о мртве руке гране старе, голе,
Упрте стоје пределима дуге:
Као да жале и као да моле.

Тај погреб прости, у коме све ћути,
Тај спровод лишћа као јаук бије.
Ја видим јесен: падају минути,
Све што је било, што још било није.

И шум тајанствен као покрет вила
Иде са земље, где још руже цепте,
Где срца трну: шуште црна крила,
И црна крила над животом трепте.

1911.

субота, 17. новембар 2012.

Повратак

Опет вам се враћам, моје ноћи црне,
К'о уморно дете крилу мајке старе,
Као густој шуми израњене срне,
Док далеке звезде тишину не кваре.

О, како је драго ту, под вашим плаштом,
Великим и добрим к'о моје страдање.
Моје ноћи црне, негујте ме маштом,
Да разумем мртве и њино надање.

Да разумем мртве и погледе звезда.
И дубину мрака, док попци певуше;
И док дишу шуме и спавају гнезда,
Да осећам крила моје старе душе.

Да осећам крила зашлих поколења
Уз снивање птица к'о песмом орлића.
Моје ноћи црне, да л' се живот мења.
И шта значе мисли и говор ветрића?

Ох, звездано небо како мири снове!
Ох, мрак како гледа мирним очима!
Мрак како ме гледа, и гледа, и зове,
И зове, осваја и душу отима.

Мрак душу отима из долине крина,
Да остави земљу и гробове своје,
Скакање потока и очи јејина...
Опет вам се враћам, црне ноћи моје.

1911.

петак, 16. новембар 2012.

Наши дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

четвртак, 15. новембар 2012.

Увод у легенду "лепота"

Да л' се ова бајка у истини збила,
Тамо где већ нема ни руина стари',
Где ноћ заборава све је досад скрила
Осим ње, што иде са несталих ствари
Уз облик ветрова и говор дубрава,
Као дух умрлих преко наших глава?

Ил' је ова бајка не из овог доба,
Не са земље наше, већ са звезде неке,
Која данас нема ни трага од гроба,
Док даљина чува спомене далеке
Као машта људска што једина јавља
Оно што је било, што се не обнавља?

Ја о томе не знам. Ал' кад пада вече
На црвено сунце и дан к'о дим бео,
Кад из сваког кутка ноћ црна потече
И притисне очи, небо, видик цео,
Знам да чујем свуда, да ми нека струја
Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осетим тада
Да мрак мене гледа испуњен очима
Оних који неће заспати никада,
А од којих душа често се отима;
Да мрак мене гледа са изразом свију
Помрлих облака и мртвих очију

Чини ми се да се отварају врата
Од гробнице света, заспалих земаља,
Да устају дани из помрлих сата
И да мртво време мирно се помаља.
Видим једну звезду у обмани више

И осећам како тишина мирише.
Видим једну звезду и крај њеног доба,
Једну моћну сенку што лагано кружи
Над њом мртвом тако као уздах гроба:
Можда на тај начин за умрлом тужи,
Ил' ту зато стоји да нејасно, тавно,
Каже шта је било некада и давно.

1910.

среда, 14. новембар 2012.

Ноћ љубави

Једне вечери, као после града,
Мирисала је кожа тело моје:
Миран, без среће и радости које
Бијах као ван тамнице јада

Видео нисам сунце како пада,
Уздах и цвеће око сна мог што је
Очајем скрио њених нада боје,
Одвео дете у несрећу сада.

Драга моја, ја не умем више
Носити сузе што ти радост крије,
Ал' у ноћ месец кад сиђе убави,

Тишином среће кад бол замирише,
Одмори око: нек се душа слије
У позни шапат велике љубави.

1908.

уторак, 13. новембар 2012.

Из књиге "речи"

Нема више дана, ни ноћи, ни ствари
Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.

Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми патњу коју носиш сада;
И док небо, земља, сам тичији клик

Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли где си увек ти,
Мисли, и још борба са чедним жељама.

Отићи ће борба. И доћи ће сни
И раскош и живот под твоја окриља,
И завичај рада, где нам снага спи.

У кући под небом пуној сунца, биља,
У кући нејасној и чудној к'о сан
Срело се нас двоје и живот без циља.

Ал' ми ћемо ући у тај, стари стан
Са љубављу новом која боле скрива
Као сутон сунце, као звезду дан.

Ту ћемо гледати да се лепо снива.
Да је свака радост новина за нас,
Да нам бриге беже, с њима слутња жива.

У срцу ће бити измирење, спас
И љубав што прашта и што јаде носи
К'о пролеће зиму, као мир талас.

И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све коси.

Тако ћемо проћи овај живот худ
И погледом каткад као цвет у роси
Гледати у сутон што осваја свуд.

1907.

понедељак, 12. новембар 2012.

Поглед

I

Идеали, чежње, амбиције, страсти,
Нада, осмех, радост и њени извори,
И све што човека поткупљује, мити,
Да корача, иде, креће се и бори.

Одвугло од влаге мутних, горких дана...
Нек престане живот и сви моји дани!
Ил' не, нека трају док их смрт не склони —
Док се мрак не спусти и дух ми сарани.

Све што је у мени — самог мене гони...
Ах, радо бих плак'о — али нисам жена!
А и нашто сузе кад болова нема
За пропале часе — минула времена.

II

Нов се живот јавља и ја њега здравим!
Ено га на гробљу мојих успомена!
Пуне су му руке и сласти и миља —
Смеје се и прича да је и он пена,

Коју ветар носи к'о лишће са биља...
Жељан сам осмејка ма и лажан био!
Само нек се младост пробуди и крене,
И остави места што их рад покрио.

Тражих негда људе — волео сам жене.
Сад блудницу волим — заноси ме јако,
Јер пољупци њени са уста румених
Упијају небо — позлаћују пак'о.

III

Уживања трају док крв ври и тече,
Мисао је болест заразна и стара;
Жена ничег нема сем тела и груди,
И моћ да привуче, заведе, очара,

И пелену скрије под девичне жуди...
Развалину доба снова и полета
Обавила пустош, заклонила тама —
Каткад уздах прође — празнином прошета...

Подижем будућност са својих осама!
У њој ће све бити мило и весело!
И топло, и љупко к'о узглавље њено —
Као коса, уста, врат, груди и тело.

1905.