Пандуровићев пријатељ и песнички друг, Владислав Петковић Дис
(1880 - 1917), чија се печалбарска породица доселила из околине Куманова,
рођен је у селу Заблаће код Чачка. Како никако није могао да положи
матурски испит након завршетка гимназије почео је да ради као привремени
учитељ у једном селу код Зајечара, да би убрзо прешао у Београд и радио
у општинској царинарници премеравајући шљиве. Слободно време је
најрадије проводио по кафанама и био знаменита фигура београдске
боемије.
Истина је да је после женидбе примирио своју боемију, али је истина и то
да су ускоро наишли ратови који су му заувек однели све наде у лепши и
мирнији живот. У Балканском рату налазио се на месту ратног извештача
при Врховној команди док се у Првом светском рату налазио у непрегледној
маси која се са војском повлачила преко Албаније у суровим временским
условима. Попут многих других српских интелектуалаца убрзо је са Крфа
прешао у Француску где се разболео од туберкулозе. Није, међутим, умро
од ње, већ се на путу из Француске на Крф утопио у Јонском мору пошто је
брод на коме се налазио био торпедован од немачке подморнице.
Говорећи о поезији Владислава Петковића Диса, Јован Скерлић је успео да
напише, не можда, но сасвим сигурно, најубитачније и најоштрије речи
које могу да изникну испод пера једног критичара. То апсолутно
неразумевање Дисове поезије је такво да се, неизоставно, морамо
подсетити, макар и у инсертима, на оштрину тих речи и величину заблуда:
"Једном врло малом броју лаковерних људи он стално даје илузију Песника и
Пророка нове уметности, кога не цене само филистри и професори, зато
што нису у стању да га разумеју. Г. Петковић, иако је у висинама чисте
поезије, над малим људима и њиховим ситним страстима, полаже на тако
земаљске ствари као што је књижевна слава, и послушао је савет
непаметних пријатеља и скривених непријатеља да штампа своје стихове у
једну књигу (Утопљене душе, 1911. године — примедба аутора )".
"То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника
њеног, тежи, 'рају блата' и која тражи, ново у поквареном."
"Поезија г. Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика".
"Чудна ствар! Цела поезија господина Петковића није ништа друго до грубо
јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: ах", "ох", "авај",
"јаој", "куку"...
"Поезија г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног, но болести душевне".
"Таква је поезија г. Петковића: књижевно глумачење, песничко верглаштво,
имитација без духа, без укуса и, што је најгоре —- без талента".
"Њему је прошло тридесет година, и када човек у том добу објављује
овакве књиге, од њега треба дићи руке. Њега не треба ни осуђивати, јер
је он, будући једна жртва литературе, пре за жаљење но за осуду".
Нећемо се, наравно, бавити оваквим и оволиким неразумевањем Дисове
поезије, али неизоставно морамо приметити да Диса није ни могао да
разуме човек који је "поезију разумевао само уколико она има у себи
материјални свет, виђен и осећан". Оно што је изван сфера пет познатих
чула, оно што је у свету метафизике било је и изван његовог света
поетског разумевања.
Прво питање које се код Диса, само по себи намеће јесте оно које је већ
поставио Миодраг Павловић: како је тај песник "мале културе, малог дела,
(а) крупних мана" могао тако снажно у нашој поезији да "гурне ствари
напред"? Како, ако се тврди, да због мале културе, није могао да претрпи
битнији утицај страних песника, на пример Бодлера, која је ипак у
његовој поезији "имала дејства"? Како он који ни у Француској, није ни
научио добро француски језик, а у Београду од кафана није ни стигао?
Каквим посредницима, или у чијим преводима?
Попут Миодрага Павловића ни ми немамо ваљан одговор. Једино што нам код
овог питања остаје јесте нада да ће се, пре или касније, ипак појавити
ваљани биограф и, колико нас или толико, упути на правац који би нас
могао приближити одговору. За сада питање остаје отворено.
Насупрот Пандуровићеве "рационалне грозе над расулом света", или
рефлексије Милана Ракића, Дис се може сврстати у онај ток српског
песништва код којих претеже метафизика — Његош, Лаза Костић, Змај. Или,
Дис песнички траје у свету ирационалних визија, сновиђења и слутњи.
Тамницом — прологом својих Утопљених душа, Дис нам, попут Његоша у Лучи
микрокозми, доноси "читаву једну малу космогонију (...) али без њених
религиозних импликација". Он тамницу доживљава као симбол човековог
заточења још од самог рођења. Ако сјаја игде има, онда их има у очима, и
онда и оне прерастају у својеврстан симбол који је противтежа оном
првом.
Дисов свет, па и љубав у њему, егзистира изван граница нашег
непосредног, материјалног постојања. Ако свет носи у очима, онда му
драга долази из тајанственог света сна — као у песми Можда спава. И
управо зато што трају у изван материјалном амбијнту ове две песме и
имају у основи исту структуру. Дис, дакле, песнички траје у
космогонијским просторима прерођења (Тамница) и баладичном тону
пребуђења (Можда спава).
Паралелно тим мотивима тече и трећи у Нирвани у којој изражава сву немоћ
да одоли сили времена посматрајући свеукупни одлазак "живота у смрт". У
њој нема живота, нема ни тока нестајања из њега — постоји само
непостојање.
Поред ова три темељна мотива могу се у Дисовој поезији наћи и песме у
којима се "разрачунава с поразима свог доба" (Распадање, Наши дани) али
је то ипак само плаћање данка "императиву историје". По својој оштрини
ове песме, и поред тога што се могу мерити са оштрином сатира Радоја
Домановића, ипак су само израз једне традицоналне поделе српске поезије у
којој на једној страни стоје стварност, јава, рационалност и захтев
живота, а на другој идеал, сан, ирационалност и индивидуална тежња.
У изнуђеним околностима изгнанства у Француској имамо већ и песама какве
раније нисмо сретали код њега — песама са призвуком породичне нежности
и топлине. Оно што се у њима, због страха да се не упадне у замку, мора
подвући јесте да несрећа није израз нирванистичких сновиђења, но израз
прогнанства, одвојености од својих и без вести о њима. На ову околност
упућује и сам израз који не само да је огољен, елемантаран, једноставан,
но и непосредно разговоран, ритмички искидан, "близак слободном стиху
какав ће се код нас јавити годину — две касније код песника који ће
започети ново раздобље наше поезије".
И поред своје верности парнасовским идеалима његов песнички дух му је
ипак био супродстављен, баш као што му је и форма коју је прихватио била
"претесан калуп" о који се непрестано и "спотицала (и) разбијала његова
лирска емоција".
Дис песник делио је судбину проза исте Боре Станковића — трајао је и
стварао укљештен између традиције, с једне стране, и модерног доба с
друге. У традицију је урастао целим својим бићем, а модерно више
наслућивао, но што га је схватао.
Мр Рајко Премовић, Голгота Србије
