Гледам
ту јесен што иде кроз гране,
То лишће
свело, уморно, што гине,
Мирно, у
бледе и маглене дане,
У ноћи беле
пуне месечине.
Гледам ту
јесен. Дошле боје суре
И срце
хладно, и лагано прате
Падање лишћа,
умрле божуре
И црне гране
што на ветру пате.
Осећам студен
са поспалог цвећа,
Велики корак
од те споре пратње,
Облаке дима
невидљивих свећа,
Скупљене сузе
за невине патње.
Сарана лета —
васкрс моје туге,
К'о мртве
руке гране старе, голе,
Упрте стоје
пределима дуге:
Као да жале и
као да моле.
Тај погреб
прости, у коме све ћути,
Тај спровод
лишћа као јаук бије.
Ја видим
јесен: падају минути,
Све што је
било, што још било није.
И шум
тајанствен као покрет вила
Иде са земље,
где још руже цепте,
Где срца
трну: шуште црна крила,
И црна крила
над животом трепте.
1911.