Марија Пандуровић (десно) са другарицама.
Последње што је велики српски песник, Владислав Петковић Дис написао,
свешчица стихова, остала је заувек на дну Јонског мора, поделивши
судбину са аутором, који се утопио после торпедовања брода "Италија", на
којем је путовао за Солун преко Крфа, 1917. године. Сматрало се да од
славног поете више ништа није остало, све док, недавно, библиофил Срђан
В. Стојанчев, председник Српског библиофилског друштва, није открио и
објавио (у новом броју "Новина београдског читалишта") непознату Дисову
песму "Лепота", написану 1908. године.
У разговору за "Новости", Стојанчев каже да је песму пронашао у
Споменару који је добио од свог школског друга Симе Пандуровића, унука
истоименог познатог песника. Лепо укоричена свеска, с почетка 20. века,
припадала је Марији - Мари Пандуровић, сестри Симе Пандуровића. Као и у
свим сличним споменарима, у манирима прошлих генерација, и у овом су
биле исписане поруке пријатеља и чланова фамилије.
— Листајући пажљиво и стрпљиво Марин споменар, на 56. и 57. листу, црним
мастилом, на први поглед нечитким ћириличним писмом, налазила се нечија
руком исписана песма "Лепота", а на крају седме строфе налазио се
потпис аутора — Дис. Нисам могао да верујем сопственим очима — каже
Стојанчев. — Да ли је могуће да се у једном девојачком споменару могла
наћи непозната песма једног од најпознатијих српских песника? Нарочито
што се зна да је његова рукописна заоставштина изузетно ретка. Али, када
сам упоредио Дисове рукописе који се налази у Рукописном одељењу Матице
српске у Новом Саду — више није било сумње. Имао сам пред собом до сада
необјављену песму трагично настрадалог песника пре више од 90 година.
Објашњавајући како се ова песма нашла у споменару, Стојанчев подсећа да
су Сима Пандуровић и Дис били веома блиски пријатељи и друговали читаву
деценију, иако су један другом говорили "ви". Њиховим друговима је то
изгледало као нека поза, а у ствари то није био знак одстојања, него
деликатности. Њихов први сусрет, по сећању Симе Пандуровића, био је
случајан, једног лепог летњег дана 1903. на београдском Калемегдану.
Владислав Петковић се тада, отприлике, и јавио у нашој књижевности. У
свесци од 1. јула 1903. "Српског књижевног гласила" штампана је његова
песма "Идила" и то под псеудонимом Дис, по којем је и до данас остао
познат у нашој литератури.
— Када сам пронашао до сада необјављену Дисову песму "Лепота", а знајући
за његов свеопшти песнички песимизам, њен наслов ме испунио надом да је
она можда ретка песникова жеља да пева о срећи и ведрини. Наравно,
преварио сам се! — вели Стојанчев. - И у овој, веома реткој, за Диса,
рукописној заоставштини, песник пева о духу умрлих, о гробљу, мртвим
речима и песми славуја, мртвим очима. Можда је те давне 1908, Дис желео
да младом девојчурку остави знамен своје ведрине, али очигледно да је он
волео и једино могао да осети лепоту на свој тужан начин. У споменару
сам, иначе, открио и Дисову посвету Марији - Мари Пандуровић која је за
разлику од песме, написана руком. Како је познато да је Дис писао песме
муњевито, у тренутку, то се може претпоставити и да је "Лепоту" исписао
одмах после посвете сестри свог пријатеља.
Лепота
Да л' се ова бајка у истини збила
Тамо, где већ нема ни руина стариж,
Где ноћ заборава све је досад скрила
Осим ње, што иде са несталих ствари
Уз облик ветрова и говор дубрава,
Као дух умрлих преко наших глава?
Ил' је ова бајка не из овог доба,
не из земље наше, већ са звезде неке,
Која данас нема ни трага ни гроба,
Док Даница чува спомене далеке,
Као машта људска, што једина јавља
Оно што је било, што се не обнавља?
Не знам о том, не знам. Ал' кад пада вече
На црвено сунце и дан ко дим бео,
Кад из сваког кутка ноћ црна потече
И притисне поглед, небо, видик цео
Знам, да чујем тада, да ми нека струја
Носи мртве речи и песме славуја.
Носи мртве речи. Ја осећам тада,
Да мрак мене гледа испуњен очима
Оних који неће заспати никада,
А од којих душа често се отима;
Да мрак мене гледа са изразом свију
Умрлих облака и мртвих очију.
Чини ми се да се отварају врата
На гробници света, заспалих земаља,
Да устају дани из помрлих сата
И да мртво време мирно се помаља:
Видим једну звезду у обмани више,
Слушам како прошлост тишином мирише.
Видим једну звезду и крај њеног доба,
Једну моћну сенку што лагано кружи
Над минулом звездом као уздах гроба:
Можда на тај начин за њом мртвом тужи,
Ил' ту за то стоји, да нејасно, такво,
Каже што је било некада и давно.
Каже што је било. И ја слушам тако,
Смрт лагано иде, осваја планету,
Гаси цео живот неумитно тако
Ко победа вечна, и у целом свету
Њен се корак чује: све испуни собом
И завлада земном и покори гробом.
Драган Богутовић, 05.05.2008. Вечерње новости
