11. август, 1913. године

Долазите данас уз добоше, трубе,

Као кад сте пошли за слободу брата,

Само што вас сада венци славе љубе,

И што долазите из два срећна рата.

Ваша жарка љубав и витешке груди

Донеле су веру и времена боља,

Велика и светла, без страха и студи,

И испуњен завет са Косова поља.

                                                                                         

Кроз топовску рику и дим од пушака

Подигла се најзад царевина стара.

Ви сте све постигли. Сад нема Турака,

Нема ни Сливнице, ни беса Бугара.

У име слободе и вечног морала,

На које чекаху пет дугих столећа,

Ви сте своју браћу опростили зала,

Пробудили земље и нова пролећа.

Вароши и воде, престонице давне,

И знаке предака донели сте данас,

За нове редове историје славне,

За покрете нове што чекају на нас.

Долазите нама уз добоше, трубе,

Као кад сте пошли за слободу брата,

Само што вас сада венци славе љубе,

И што долазите из два срећна рата,

Што Београд цео са радошћу грли

Вас, децу Србије, понос неумрли. 

Многих неће бити

Када нам синови дођу са бојишта,

Запојени славом, к'о мирисом цвеће,

Уморни и лепи и жељни огњишта —

Многи што одоше на ратна војишта,

Вратити се нама, вратити се неће.

                                                                                            

Они су остали испред Куманова,

Мердара, Прилепа и око Битоља,

Као мртва стража поколења нова,

К'о живи гробови, као златна слова,

К'о довршен завет са Косова поља.

Они су остали испред Елбасана,

На Љешу и Скадру, крај Јадранског мора,

И њихове груди са седамн'ест рана,

Позивају себи децу нових дана,

Враћене орлове са албанских гора.

Они су остали и испред форова,

У огромном броју и са много јâда,

Што не труну мирно крај својих борова,

Већ под туђим небом и испод корова —

Они су остали крај Једрена града.

Они су остали на Ретким буквама,

Око Брегалнице и Велбужда стара,

Бранећ своје земље од навале срама,

Од пљачкашке хорде и крвавих кама,

Од отровне мржње подмуклих Бугара.

Када нам синови дођу са бојишта,

Наћи ће загрљај и дочек и цвеће,

И још топла, знана и жељна огњишта.

Али место оних, са ратног војишта

Што се нама никад повратити неће,

Што за земљу мреше, што их земља узе,

Доћи ће црнина, бол, јаук и сузе,

И вечно сећање за надгробне свеће.

Штапови и штаке

Да се поклоним пред вама, јунаци,

Што сад носите штапове и штаке:

Новоме добу ви сте светли зраци,

К'о многи живи, као многе раке.

Да се поклонимо одано и смерно

Пред вама, што сте ране без лека

Примили на се к'о знамење верно

Истинске службе, пробуђеног века.

Да се поклоним пред вама, што сада

На сваки корак брижљиво пазите:

Ту скоро царство згазили сте, мада

Сад мали поток са муком газите.

Пошли сте у рат и здрави и смели,

И оставили куће и гајеве:

На путу своме победе сте срели

И оживели прастаре змајеве.

Пошли сте у рат са ножем и пушком

На нож и пушку два зликовца стара,

И у два марша својом снагом мушком

Народ сте спасли мрака и Татара.

Пошли сте у рат, поносити, скромни,

Без много “ура!”, ал' храбри и прости;

Дошли сте кући ломни, много ломни,

Носећи земље и сломљене кости.

Плету се венци за јунаке многе,

Дижу се ситни, устају незвани;

Али ви, дивни, без руке и ноге,

Бићете наши јунаци незнани.

Цветови славе

Они спавају сви до једног, редом,

У плитком гробу, нескрштених руку,

Без свог покрова и под тешком бедом,

И труну мирно као у сандуку.

Они спавају, несебични, благи,

С ранама живим и мртвим очима,

Велике душе као камен драги,

Вечита песма коју им отима.

Они спавају, ти наши синови,

У својој крви, безбрижни к'о тићи,

Заборављени к'о мртви кринови,

И поносити к'о стари племићи.

Они спавају по Балкану целом

За добро туђе, за спас свог племена:

Никад не беху са заставом белом

Ти млади момци великог времена.

Они спавају прости, без украса,

И њине груди густи црви плаве;

И док се губе из свог лепог стаса,

Хумке им расту у цветове славе.

Просто име

Кроз моју душу прошла су два рата,

Два стара орла завета и славе,

Прошла су црна, засићена јата,

Пали крсташи и заставе праве.

Кроз моју душу прошле су све трубе,

Добоши, песме и крваве сече,

Хиљаду срца што гину и љубе,

Дан пун гробова као звездâ вече.

Кроз моју душу прошли су пукови,

Еполете, сабље и шињели сиви,

Огањ и јуриш; и још нови, нови,

Јунаци мртви и јунаци живи.

Кроз моју душу прошле су све воде,

Крвава поља и умрли крици,

Брегови, кланци, стегови слободе,

Бели крстови, светли рањеници.

Кроз моју душу прошла су столећа,

Њих пет на броју, с топузом и ђордом,

Спаљена лета и мртва пролећа,

Подигнут народ са љубављу гордом.

Кроз моју душу, преко страха, рана,

Прође победа, вера, нови зраци,

Осмех и лице зоре доброг дана,

И просто име: сељаци, сељаци.

Са крином у руци

Када буде легло поколење моје

С њим ћу и ја лећи на крило Вардара,

Под пространим небом отаџбине своје,

У одблеску душе великог ратара.

И ми ћемо лећи у косовске снове,

Између цркава и старих џамија,

Народних песама и слободе нове,

Двоглавих орлова и црних шамија.

И ми ћемо лећи лицем према Богу,

Са тријумфом правде над балканским звером,

У могилу дугу и у сузу многу,

Али с обновљеном љубављу и вером.

И док нашу децу освајали буду

Историја нова и слободе звуци,

Сећање на срамног и кажњеног Јуду,

Ми ћемо спавати са крином у руци.

Са крином у руци чекаћемо тада

У одмору своме, после тешке жетве,

Нов, велики појас: да још једном пада

На радост Миљацке, Драве и Неретве.

Испод звезде среће

Позваше нас у рат сви гробови стари,

И заветна мис'о, и божија воља,

Дух великог цара, опали олтари,

Јаук са Вардара и Косова поља.

Позваше нас браћа из мртвих равница,

Понижене сестре и клонуле груди,

Јаворове гусле покиданих жица,

Закопана звона, оковани људи.

Кад је час куцнуо, ми пођосмо смело,

Вођени љубављу и божијим прстом:

Примајући на се провиђења дело

Крвав полумесец заменисмо крстом.

Сад од Куманова, Маркова Прилепа,

И од Грачанице до Битоља равна

Укинута рука црна и свирепа,

Оживела наша царевина давна.

И слобода ниче из великог рата,

Из гробова нових долином Вардара;

Али та слобода нашег старог брата

Пир сатански уне код грешних Бугара.

И уместо ратар сад да пушку скине,

И овенчан славом историјског хода

Да се врати у дом, он и данас гине

За одбрану земље и част свога рода.

И док наше мајке сузама се гуше,

Брегалницом расте гробље ново, свеже;

То умиру храбре, племените душе,

И Кајафин жиг се над Софијом реже.

Испод звезде среће победа нас прати,

Србија и ове преболеће ране;

Али виновнику ко ће казну дати

За злочине које народима нане!

Уздах са Дунава

На Калемегдану, поред старог града,

Где Београд грле и Дунав и Сава,

Једно Српче гледа земље наших нада,

Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа,

Несрећна и лепа, као српска туга,

У тој земљи има и поља и ружа,

Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,

Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,

Једино се Србин тој земљи не диви,

Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,

Далмација, Босна — све то земље Срба,

Ту је и Хрватска: свуд спомени славни

Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику Србију,

На Калемегдану док цвеће мирише,

Српче стоји тако, сузе му се лију,

И његово срце овако уздише:

“О велике земље, о Српски Народе,

Када ће и за те доћи живот прави?

Што судбина крије буктињу слободе?

Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,

Кад ће у бој поћи наше моћне чете,

Да униште једном име господара,

Који као тиран гуши земље свете.”

Са Куманова

У једноме крају старог Београда,

После тол'ких дана опет гледам њега:

Насмејана, ведра, лица увек млада,

Које му сад краси из рата белега.

Шетајући дуго, уз долазак мрака,

Причао је мени он, капетан војни,

Кога су бојеви дигли до јунака,

А случај не хтеде да буде покојни —

                                                                                              

Причао је ствари из првога рата

С речитошћу оном што му војска дала:

Од његових речи страх не зна да хвата,

Исто тако ни лаж, клевета, ни хвала.

Он је кроз ноћ мирно ређао те слике,

К'о из какве нове, страшне авантуре:

Видело се како, сред топовске рике,

Падају војници и заставе јуре.

Видело се како, сред највећег боја,

Љубав неизмерна у срцима живи,

И кол'ко се воли отаџбина своја,

Земља вечне борбе и пропланак сиви.

Он поред осталог исприча и ово:

“Кад смо били легли код једног редута,

У бици која је дала Куманово,

Противника да би уклонили с пута

Шрапнелска нас зрна узеше за мету.

Од игре картеча заклон нам најбољи

Био је у пушци и у бајонету,

У јуришу кобном и божијој вољи.

И у оном часу када јуриш наста,

Глас један узвикну: 'Милун се не диже!'

Сви јураху пољем, ал' брат његов заста,

Кроз паклену кишу врати се и стиже

Месту где смо били, и крај брата клече.

Док с ножем на пушци лете сви војници,

Грмљава ваздухом док к'о река тече,

Коју каткад људски запарају крици —

Он крај мртвог брата врши обред свети:

Пољуби војника, свећицу запали,

Поново устаде, јурну својој чети

Онако узвишен и онако мали.

Све се то десило брзо и у часу.

И док ватра смрти испред сваког зија

По мени се миље необично расу,

Јер осетих да сам то ожаљен и ја.”

Звона на јутрење

Увек у средини која рани чамом,

Ја нисам веров'о да ће доћи икад

Растанак са пустом и суморном тамом;

Веров'о сам сунце доћи неће никад.

Сунце доћи неће дане да озари,

Да застали живот покрене на боље,

И земљу коју су повели возари,

Неутешно мали и болесне воље.

Веров'о сам да ће мој нараштај заћи

За неравну борбу, сав изломљен, и да

Ја ћу с њиме опет у гробу се наћи,

Да чекамо потрес који оков кида.

Али нисам знао да онај к'о страда

Греши кад сувише и воли и жели,

Да на земљи увек најбоља је нада,

Кад се све обнавља: човек и цвет свели.

Увек у средини што дух сваки стеже,

Запазио нисам сем ње ништа друго,

И често се питах шта ме за свет веже:

Заклоњен идеал? Ил' страдање дуго?

Ја нисам слутио да ће дани доћи,

Велики и вечни, баш у моје доба,

Двоглави орлови да ће редом проћи

Око свију глава, преко сваког гроба.

Ја нисам слутио испод ноћи сиве,

Да су већ ту руке спасоносне, здраве,

И груди где топло сва предања живе,

Да су нам пристигли носиоци славе.

Ја нисам слутио, отаџбино драга,

После сна дубоког, да чека спокојно

Звона на јутрење да устане снага,

Заспали духови и царство покојно.

Ја нисам слутио, у данима туге,

Устанак народа и појаву рата:

И док крв је текла, осећ'о сам дуге,

Отворено, небо, ране сваког брата.

И осетих и то да спуштену главу

Занавек подижем, да сам данас већи;

Да дело из крви пружа светлост праву,

И пут који води и миру и срећи.

Споменик

Са очију мојих сан лагано иде,

И душа се буди. И Док расте јава,

Израсли гробови сад се лепо виде,

К'о далека брда кроз поднебља плава.

                                                                                                

Нека чудна радост и ново буђење!

Као да су дани страшни, али прошли,

Као да су слава, рат и мучно бдење

Били сан велики, да су из сна дошли.

Све се то десило к'о у наглом хуку

Пролетњих потока и надошле воде:

Пет векова дугих, у црном јауку,

Изгубили су се у химни слободе.

Све се то десило са брзином река

У име морала ове отаџбине:

Као да је народ целог свога века

Спремао се за то да слободно гине.

Као измишљени да су били људи

Са жртава својих и својих подвига!

И ја питам себе, док се душа буди,

Да л' доживех све то, ил' читах из књига.

Од Косова плач је, Богу се вапије,

Ал' нигде помоћи, свуда срца тврда:

Сиђоше громови, падоше капије,

Прогледаше људи, и поља и брда.

И кад гледам воде, вароши и села,

Земљу што изниче из крви синова,

Чини ми се људска да то нису дела,

Већ споменик давни минулих џинова.

И још ми се чини, док ми душа сања,

Да споменик живи, има живот дуги,

Да данас силази у нова предања,

Да спрема нараштај за споменик други.

По гробовима

Ја немам сузе за оне младиће

Што су остали кланцима и пољем;

Све друг до друга као једно биће,

К'о једна жртва нараштају бољем.

Ја немам сузе за оне младиће

Што су весели пошли из свог стана,

К'о да их зове за границом коло:

Њине су груди пуне светлих рана,

На које душа прнула им холо.

                                                                                            

Ја немам сузе за тај покров бели

Кроз који чујем један шапат дуги:

“Са својих њива живот смо донели,

И знамо где смо, знамо где ће други.

Гробови данас добро су понели.”

Ја немам сузе за хумке синова,

Из којих ведро буде се слободе,

И нови дани, и приче џинова,

И старе земље, планине и воде.

Ја немам сузе за хумке синова,

За хумке деце отаџбине ове

Што су свој живот као булке дала

За стару мис'о и границе нове,

За прошлу славу и реч са гусала.

Уместо сузе да мртве делије

Ожале редом, нек гробове њине

Песма из срца, из груди прелије:

Велика песма уместо црнине.

Уместо сузе да мртве делије

Ожале редом, нек у њине кости

Уиђе љубав новога појаса

И бол мој, зашто овај живот прости

Нисам спустио у борбу таласа.

Нисам спустио у борбу таласа.

Прва песма среће

Mоје срећне очи народу се диве,

Што оствари снове, дуге пет столећа,

Што унесе опет дух древног пролећа

У равнице пусте и гудуре сиве,

И обнови дане што подижу живе.

Пет векова, црни' као пет гаврана,

Пали су по земљи, у крваве воде,

Уз музику смрти и химну слободе,

Уз кораке моћне историјских дана,

Уз тутњаву гнева и говор вулкана.

Пет векова влаге, тамнице и мрака,

И мука на коцу са именом Бога,

Пет векова срама, уз проклетства многа,

Пет векова нада, пет векова рака —

И да опет дође најезда јунака!

И да опет дође к'о у доба стара,

Да се народ листом за оружје хвата,

Испод трулог царства да изведе брата,

У мртва огњишта да унесе жара,

Да пробуди звона с умрлих звонара!

Ја сам био сведок при судару раса

И видео снагу која рађа дела:

Планине и воде, вароши и села

Привуче загрљај огромих таласа,

Проносећи цвеће славе и ужаса.

Видех како народ ствара ново време,

Како Вардар данас кроз Србију тече,

Како над Охридом пада српско вече,

Како нам погледи преко мора стреме,

Како наша уста сад од среће неме.

Видех како народ историју даје

Крај незнаног села, долине и крша:

Пободе заставу, нека се лепрша

У име његово и за васкрс раје,

За сузе Косова и за све вапаје.

Моје срећне очи народу се диве,

Што оствари снове дуге пет столећа,

Што унесе опет дух древног пролећа

У равнице пусте и гудуре сиве.

И обнови дане што подижу живе.

17. септембар, 1912. године

Освојиле небо планине облака,

Хладан ветар дува и сунце је зашло.

Време кобног страха, невидљивих рака,

Аветиња коло отаџбину нашло.

И док иду споро неизвесни дани,

Напрегнуте пажње сваки очекује,

Како се привлачи њему гост незвани,

И како га земља мртвог дочекује.

Како гост незвани, огрнут у приче,

Рањене му груди баца посред блата;

И црна шамија на дому га виче,

И тражи га земљом гробова и рата.

Као куле старе стоје мисли црне,

Омиљена места са дубоким плачем.

У кући народа жижак наде трне

Пред иконом Бога, опасана мачем.

Та слутња што данас у срцима влада,

Тај страх што к'о зима све погледе леди,

Шта у себи носи: живот давних нада,

Осећај пропасти, или пут победи?

А небо узеле планине облака,

И ничег над главом до литица голи'?

Кроз ноћ глас пригушен креће се из мрака:

То се негде робље за нас Богу моли.

Ми чекамо цара

Понели смо у рат своја срца мушка,

Сузе седе косе, загрљај девојке,

Осмех деце своје и сан што их љушка,

И веру у Бога, пушке и тробојке.

Знајућ ко нас зове, и зашта, и куда,

Научисмо брзо како да се гине:

Из борбе у борбу, са победом свуда,

Ми смо нашли земље старе царевине.

Обишли смо места световна и света,

Развалине славе, изворе јаука

И домове, камо страх једино цвета;

С буктињом слободе прогнасмо баука.

Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,

Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра;

Оживесмо прошлост, мачеве и копља,

И круне и митре и побожног себра.

Дан божији опет земљу плача виде.

Ал' нам дође жао те гробнице мрака,

Те судбине, с које полумесец иде,

Што ће сад друмови пожелет Турака.

И пођосмо дале, у крајеве нове,

Кроз дубодолине и висове гора,

Да наше орлове и наше топове

Пренесемо смело до сињега мора.

Ал' кад освојисмо обалу Јадрана,

С ужасом нам трубе знак повратка даше:

И ми остависмо крв из својих рана,

И наше заклетве, и гробове наше.

И гле! сви гробови испратише живе!

Њина мртва уста још су могла рећи:

“Ми чекамо цара крај пучине сиве,

Да би могли мирно тада у гроб лећи.”

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја,

Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:

Да је чујем узалуд сам данас кушао,

Као да је песма била срећа моја сва.

Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,

И да земљи треба сунца, јутра и зоре;

Да у дану губе звезде беле одоре;

Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.

У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

И у њему очи неке, небо нечије,

Неко лице, не знам какво, можда дечије,

Стару песму, старе звезде, неки стари дан,

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:

Као да је сан ми цео био од пене,

Ил' те очи да су моја душа ван мене,

Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;

Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Ја сад слутим за те очи да су баш оне

Што ме чудно по животу воде и гоне:

У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад

И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;

Њене очи, њено лице, њено пролеће

У сну видим, али не знам што не видим сад.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,

И њен поглед што ме гледа као из цвећа,

Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,

Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,

Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;

Не знам место на ком живи или почива;

Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;

Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,

Изван ствари, илузија, изван живота,

И с њом спава, невиђена, њена лепота;

Можда живи и доћи ће после овог сна.

Можда спава са очима изван сваког зла.

Глад мира

Саранио сам љубав к'о дан црне шуме,

К'о дубине остареле непознати мрак:

Саранио сам љубав што се не разуме.

И остављајући споро своје среће знак,

Са наслоњеном главом о мртве априле,

Ја осетих тада пораз, гроб и задах јак.

К'о ма'овина мека, к'о покров од свиле,

Заборав ће сад падати на спомен и сан,

На одигране борбе и часове биле.

Заборав ће сад падати на речи и дан,

На бол што се одваја, к'о лишће са грана,

На чекања, на потресе и на снова стан.

Сад залази мој живот и видик обмана,

А истина мирно, кобно, као звона јек,

Оглашава хук пада радости и рана.

Саранио сам љубав и поноса век.

Још остала жеља ми што са мном путује,

Лепа као анђео, к'о последњи лек.

Још остала жеља ми, на прошле олује,

Да уморну главу спустим к'о оборен цвет,

И да слушам тишину и мртве славује.

И нечујно да све прође к'о тичији лет

Без трзања и мисли; нити да ме дира

Ход прошлости и сутона, осама и свет.

Да сећања покрије један облак мира,

И будућност моја цела да ми буде хлад

На коме ће дан по дан мртав да се збира.

Ја сараних све, и љубав, осим мира глад.

Јер још чујем над главом ветар како свира

Песму празну к'о утеха, тешку као пад.

Седма песма

Прошли су априли.

И ми нисмо више

И нећемо бити оно што смо били.

Све тише и тише

Подносимо дане,

Овај видик сунца и магле и кипте.

Ту су руже знане

И промена иста,

Само наше песме већ су по'абане.

Данас нам не блиста

Као некад, пређе,

Победа и љубав и будућност чиста.

Дошли смо до међе.

Још једино јава

Сећа нас на доба све блеђе и блеђе.

Светлост, боја плава

Сад су израз неба

У коме се тужно и уморно спава.

Нама сад не треба

Загрљај и цвеће,

Да украси младост, сумњу поколеба.

Нама доћи неће

Снови што се крију,

Забуна живота коју крв покреће.

К'о хаљину чију,

Меку и у свили,

Носили смо прошлост као срећу свију.

Прошли су априли.

И сузе се лију

Што ми нисмо оно што смо некад били.

Трећа песма

Нема више дана, ни ноћи, ни ствари,

Где не видим тебе, твој усамљен лик

И поглед што мирно ни за чим не мари.

Свако јутро, вече, тишина и крик

Доносе ми тајну коју носиш сама;

И Док небо, земља, сâм тичији клик

Причају о нади што ти крије тама,

Јављају се мисли, где си увек ти;

Мисли, и још борба с небом и жељама.

Отићи ће борба. И доћи ће сни

И љубав и радост под твоја окриља,

Мој завичај неге, где ми одмор спи.

Још нам душе могу да дрхте од миља,

Лепоте, што пружа даљина и сан:

Да се заборави и живот без циља,

И кућа под небом овај стари стан,

И бол који живи, немо срећу скрива,

Као сутон сунце, као звезду дан.

Још имамо снаге да се лепо снива,

Покрета за шапат и пољупца глас,

И страсти, у којој загрљај почива.

Још нам срца крију измирење, спас

И љубав што прашта и јаде односи

К'о пролеће зиму, као мир талас.

И док руке срећне станују у коси,

И док глава сања уз лице и груд,

Ми нећемо чути ветар што све носи.

Тако ћемо проћи овај живот худ.

И погледом каткад, као цвет у роси,

Гледаћемо сутон што осваја свуд.

Прва песма

У овоме свету, испод неба овог,

Ја сам тебе срео једног топлог дана,

Са тамном радости због познанства новог.

Још је било сунца и зелених грана,

Ал' мирис пролећа ветрови разнеше,

К'о и свело цвеће плавих јоргована.

Мени ништа тада познато не беше:

Ни самоћа твоја, твој живот у страви,

Ни молитва с усни које се не смеше,

Ништа, к'о ни цвеће јоргована плави',

Од којих си сама узимала боје

За дан својих нада и за живот прави.

Све што сам познао, то је лице твоје,

И на њему очи невиђене давно,

Старе неке очи к'о мисао што је.

Ал' почех волети твоје око тавно,

И правилне црте к'о појаву неку

Велику и нежну за поднебље јавно.

Ал' почех волети твоју усну меку,

Црвену и лепу к'о пламен пожара;

И све што је с тобом, и тугу далеку,

И још твоје очи, та два ока стара,

Узета из ноћи, водâ, из дубинâ,

Непознатог мрака што живот одмара.

Ал' почех волети предео рубина

И страст која теби није била знана,

Твоје лепо тело — башту белих крина,

И све: твоје небо плавих јоргована,

Твоје сузе што су плач мојих година

И наш први сусрет једног тополог дана.

Распадање

Сад немам више оне старе плиме

За бол и љубав; нити данас расте

Цвеће слободе и осећај зиме,

Као ни жеља за јесен и ласте.

Сад немам више оне старе плиме.

Сад немам више очију за дýге,

За ведре боје облака и снова;

Сад немам више сутона и туге,

Ни сенку среће, ни шапат брестова.

Сад немам више очију за дýге.

Сад немам више високих обмана,

Невиних мисли и кринова бели';

Радости рада, ни великих дана,

Као ни вере што утеху дели.

Сад немам више високих обмана.

Путем стварања не креће се снага,

Дух неће више да види и сања:

Остала са мном само чула нага

И задах труо спорог распадања.

Путем стварања не креће се снага.

Мој свет ме гледа погледом трупина,

Као остатак од страшног пожара:

Ја га се клоним к'о црних купина,

Као и трња, што гребе и пара.

Мој свет ме гледа погледом трупина.

Ја данас не знам за ноћи уморне,

К'о ни за дане покривене сплином;

Ја данас не знам за мисли суморне,

К'о ни потребу за трајном тишином.

Ја данас не знам за ноћи уморне.

Ја данас имам једно труло време,

Маскиран порок, разврат и незнање:

С висине блуда допиру ми теме

За суверено једно распадање.

Ја данас имам једно труло време.

С престола тајни и снова и звука

Ја сам се наш'о посред ниских страсти;

Под небом црним од ропца и мука

Ја сам се наш'о у земљи пропасти

С престола тајни и снова и звука,

Ја сам дошао без бола и жуди

Ту, где за небо нико нема вида,

Ту, где и мртве убијају људи,

Ту, где је жена појава без стида,

Ја сам дошао без бола и жуди.

Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања.

Кроз докон ветар што узалуд цвили,

Ја чујем корак моћног распадања;

И распадање, распадање мили

Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања.