Уста
се смеше; очи гледе боје,
Људе и даске.
Већ клонуло тело;
Дише се
тешко; дрхте руке моје;
Очи
гледају... чека се опело.
Није још дуго
— доћи ће и оно,
Доћи ће
светлост, дан мутан ил' бео
И много
света. Удараће звоно.
И ја ћу затим
иструнути цео.
Нестаће тада
свег што моје беше:
Покрета,
лица, и косе, и крви;
Узеће руке,
уста што се смеше
Земља и влага
и гомила црви.
Нестаће мене
убрзо и лако;
Рођен без
крила — немам где се скрити;
Одавна сазнах
да ће бити тако —
И јоште
нешто, тако мора бити.
У сунцу,
ноћи, у шуштању грана,
У небу, зори,
мирису и цвећу,
У оном низу
природиних ткања,
Што трепте
етром, што се стално крећу
Путем промена
— остаће да живе,
И после мене,
и љубав и мис'о:
То није моје
к'о ни магле сиве,
Као ни
звезде, ваздух кој' сам дис'о.
Невоље, беде
проклетства и сузе,
Уздаси, јади,
празне, голе жуди,
И оне мале —
а спонтане узе
Што ryшe,
даве живеће код људи.
Оптицај смртних
обманом се слива.
Нестанак људи
да л' је и њен ћивот?
Да л' тајну
она свевечности скрива?
Ил' њоме само
увијен је живот.
1904.