Јован Дучић и Милан Ракић брзо су избили као предводници нове, модерне
поезије, стваране под утицајем тадашњих западноевропских књижевних
струјања. Али у то време се јавља још један круг песника, који је на
сасвим посебан начин проговорио о својим немирима и о свом ставу према
животу. Тој групи, поред Симе Пандуровића, припадао је и млади, даровити
и разбарушени песник Владислав Петковић Дис.
Поникао из села Заблаћа, у околини Чачка, Дис у веома тешким
материјалним условима покушава да заврши своје гимназијско школовање.
Без матурске дипломе, он почиње да ради као привремени учитељ по селима и
околини Зајечара. А кад му је то досадило, прелази у Београд у коме у
почетку ради као писар општинске трошарине. Песме које је повремено
објављивао учиниле су га унеколико познатим у тадашњим књижевним
круговима. Неуредан живот, дуге и честе кафанске седељке и алкохол који
га је тровао, разорили су његово ионако нежно здравље. Године првог
светског рата одвеле су га у туђину, из које се никад није вратио: нашао
је смрт у таласима Јонског мора када је непријатељска подморница
торпедовала брод којим се враћао у домовину.
Дис је у поезији био самоук. Иако изван туђинских утицаја, његово
стварање је било у једном спонтаном складу са западноевропском
резигнираном и симболичном лириком. Издао је за живота две збирке песама
Утопљене душе (1911) и Ми чекамо цара (1913). Већ у својим првим
песмама Дис испољава оригиналан, снажан и елементаран песнички таленат.
Песимистички су и горки ти његови стихови о човеку, животу и сновима.
Његова Тамница, прва песма у Утопљеним душама, слика претежно такве
мисли и расположења:
То је онај живот, где сам пао и ја
невиних даљина, са очима звезда,
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, к'о птица оборена гнезда.
Крајње депресивна расположења живе у свој Дисовој лирици. Он пева о
животу као о привременом трајању без реда, смисла и без лепота и
радости. Труљење, распадање и задах смрти су најчешће оквири у којима је
ткао своје надахнуте и недотеране стихове. Уз то, боемски живот по
кафанама остављао је трагове и у његовим мислима и у његовој поезији:
Не марим да пијем, ал' сам пијан често.
У граји, без друга, сам крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.
Физички тако слаб и неотпоран да га ни у војску нису примили, знао је
често да буде и јак и пркосан. Његова лична судбина, увек растрзана
између неких мутних и далеких видика, одређивала је његова расположења и
његов став у животу. Док су Дучић и Ракић засењивали својом поезијом
илузије и монденства, Дис је грубо, али дубоко људски певао:
Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет.
Дис није негодовао против славе и версификаторског пуританства тада
признате поезије. Он је другачије поимао живот, он је тај живот
доживљавао разбољено и мрачно, али са ставом у коме је било очајног и
потресног идеализма. Ондашња критика, којој је општи тон давао моћни
Јован Скерлић, грубо је наружила Дисову искрену и горку поезију. А у тој
поезији било је великих полета и покрета, било је снаге и стихова какви
се нису чули у свој дотадашњој српској лирици. Дисова песма Можда спава
несумњиво представља једну од најјачих, најбољих песама наше поезије:
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
То је песма о великој љубави, доживљеној кроз сазнање да у животу има лепота због којих треба живети и волети:
Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Поезија Владислава Петковића Диса својим мотивима умирања, распадања и
пролажења умногоме подсећа на Бодлера, великог француског песника Цвећа
зла. Али та подударност је само случајност, без икаквих стварних веза и
међусобних утицаја. Дис је своју поезију градио сам, на доживљајима
сопствене свести и подсвести који су се у њој преплитали и сједињавали у
један туробан и болан мелодијски звук. Дисови стихови, елементарни и
без занатског кићења, непосредан су израз једне стварне мисаоности и
доживљености. Његове метафоре биле су сасвим нове, необичне, готово
халуцинантне. Њима је Дис први у нас открио нове могућности песничког
казивања и обликовања. У тој даровитој самоукој поезији налазили су
подстицај многи каснији српски песници, како у данима после првог тако и
из времена после другог светског рата. Зато Дисову поезију сматрамо
једним новим покретом, новим струјањем у српској лирици XX века. То је
поезија крајњег субјективизма, поезија потпуне отворености једног
људског срца које је угасло у жељи да се домогне среће и у сумњи да та
срећа уопште постоји.
Драгутин А. Стефановић, Вукашин Станисављевић
