Очи им
вире из гробнице страха.
Без душе.
Црни к'о подигнут гроб.
Усне препукле
од врелог даха.
Над сваком
главом надвила се коб.
Уместо звона,
ударају срца:
Звоне на
ужасе. У ваздуху лед.
Невиност
срећна пред понором грца.
Старост
поцрне, човек поста сед.
А иду они,
посланици пакла.
Напред корача
побеснео пир.
Тресу се куће
и падају стакла.
И ноћ се
спушта, и врисак, и мир.
Замрле душе,
само дршћу прсти,
К'о снага где
је тек забоден мач.
Понека глава
скривено се крсти.
Још знак
слободе детињи је плач.
1916.
