Осећам
често, у сатима мучним,
Језиву
сабласт, к'о из црне приче,
И очи њене са
погледом жучним,
И глас
промукли, што смрт само криче.
Осећам често,
у сатима мучним,
Језиву
сабласт како пропаст плете
За народ што
је из свога страдања
Подиг'о
престо отаџбине свете,
Олтар слободе
и небо надања.
Језива
сабласт пропаст њему плете.
Ја видим
данас, при појави сваке
Невоље, да се
из подземног мрака
Зао дух диже,
к'о мртвац из раке,
Над земљом
бола, колевком јунака.
Ја видим
данас, при појави сваке
Невоље која
диван народ прати,
Велику неман
коју даде тама,
Што зна да
рађа к'о проклета мати,
Изуме пакла и
плодове срама,
И још невољу
која народ прати.
Ја мислим
дуго на подземне стазе,
Које све иду
против једног грба,
И на подлости
што упорно тазе
Јединство
светло и долазак Срба.
Ја мислим
дуго на подземне стазе
Које подиже
једна рука вешта,
Велика авет,
монархија стара;
Које подиже
Беч и блудна Пешта.
Два црна
гнезда белога владара.
Које подиже
Беч и блудна Пешта.
Ја знам да
сила пролазна ће бити,
И да ће заћи
борбе и сви крици.
Да се
будућност неће дуго крити,
Да моју земљу
предводе војници.
Ја знам да
сила пролазна ће бити,
Да иду дани и
боља времена,
Да ће пропасти
та отровна неман
Што давни
народ и многа племена,
И да је
дош'о, да је већ ту земан,
И нови дани и
боља времена.
