Са
очију мојих сан лагано иде,
И душа се
буди. И Док расте јава,
Израсли
гробови сад се лепо виде,
К'о далека
брда кроз поднебља плава.
Нека чудна
радост и ново буђење!
Као да су
дани страшни, али прошли,
Као да су
слава, рат и мучно бдење
Били сан
велики, да су из сна дошли.
Све се то
десило к'о у наглом хуку
Пролетњих
потока и надошле воде:
Пет векова
дугих, у црном јауку,
Изгубили су
се у химни слободе.
Све се то
десило са брзином река
У име морала
ове отаџбине:
Као да је
народ целог свога века
Спремао се за
то да слободно гине.
Као измишљени
да су били људи
Са жртава
својих и својих подвига!
И ја питам
себе, док се душа буди,
Да л' доживех
све то, ил' читах из књига.
Од Косова
плач је, Богу се вапије,
Ал' нигде
помоћи, свуда срца тврда:
Сиђоше
громови, падоше капије,
Прогледаше
људи, и поља и брда.
И кад гледам
воде, вароши и села,
Земљу што
изниче из крви синова,
Чини ми се
људска да то нису дела,
Већ споменик
давни минулих џинова.
И још ми се
чини, док ми душа сања,
Да споменик
живи, има живот дуги,
Да данас
силази у нова предања,
Да спрема
нараштај за споменик други.
