I
Од
некога доба изгледа ми као
Да ће се моје
замутити око;
Душа и желе и
све што сам знао
Губи се,
пашће у мрачно, дубоко.
Миран сам: ни
трун срџбе или чега
Што прави
смешним немоћне и јадне;
Смрт, вечно
жива, будућност је свега —
Свег што
рођењем у колевку падне.
Некад, док
младост, пролазна и блудна,
Вођена
страшћу која разум плени,
Готово увек и
за порок будна —
Некад, док
младост живљаше у мени,
Смејах се
често, подругљиво вазда,
Природи,
Богу, и говорах смело:
Да онај који
обличја нам сазда
Учини срамно,
кукавичко дело.
И причах себи
да ћу једном моћи,
Са мишљу коју
величина даје,
Здерати
застор с непровидних ноћи,
Видети
простор и вечност каква је,
И да ћу отуд
траг безумљу знати;
И где је
прошлост са безбројно жртви,
Чије је
време, ко је Богу мати,
Нашто је
живот и куд иду мртви.
И тада као са
вулкана лава,
Сипаћу мисли
што наш разум прже —
Трешће се
вечност и пучина плава,
И сви атоми
који светлост држе.
II
О томе куда скоро
имам ићи,
И какав мени
гроб поднебље крије,
Да ли ће дух
ми из тела се дићи,
И где ће бити
када мене није, —
О томе ево ја
не мислим сада.
Осећам само
преживело доба,
Како се креће
и у сутон пада,
У неки
сумрак, у предграђе гроба,
Где ничег
нема, па ни жеља мојих,
Болова,
снова; нит' ту видим себе;
Пред том
застирком испред дана својих
Осећам гробље
и сећам се тебе.
Озбиљан лик
ти сад преда ме ступа
Озарен мишљу
и животном снагом;
У твоме оку и
душа се купа,
Женска и
чедна са нежношћу благом.
У теби гледам
биће земље ове,
Умно и
крепко, за будућност снажно,
И своју љубав
и минуле снове,
И све истине
— све што није лажно.
Сад ми се
чини да ја видим срећу
И да је имах
и у болу своме:
Сви ми се
дани сада у њу сплећу,
Она се јавља,
ал' и пропаст с њоме.
О, кад би
знала колико си дивна
Ономе кога
смрт страшна не боли,
Чија је љубав
ведра и наивна,
Који тек
мисли да те дуго воли.
Осећам само
преживело доба
Како се креће
и у сутон пада,
У неки
сумрак, у предграђе гроба,
Где нема
мисли, ни снова, ни јада.
III
Кад гледам
тако преживело доба
Како се креће
и у сутон пада,
У неки сутон
и предграђе гроба,
Где нема
мисли, ни снова, ни јада —
Ја видим како
све бесане ноћи,
Вукућ идеје,
преда мном се јаве:
Ја видим себе
у раскошној моћи
Где скупљам
зраке и обзоре плаве,
И њих одевам,
и силином духа
Из свог срца,
разума и груди
Живот им
дајем. И тада, без страха,
У свет их
водим и спуштам код људи.
Љубави моја,
слико снаге моје,
Живећеш са
мном; са радошћу многом
Украси себе и
све дане своје;
Ал' вама,
дела непочета, “Збогом!”
Ја имам речи:
ви сте моја чеда
Поспала,
хладна, у повоју смрти —
Али не ове
што у мене гледа,
Чији ће додир
светлост за ме стрти.
Смрт ваша
тешка мој је био живот,
К'о рука
каква болесна и мека,
Он пада на
вас и спрема ваш ћивот
Где је и моја
будућност далека.
Осећам само
преживело доба,
Како се креће
и у сутон пада,
У неки
сумрак, у предграђе гроба,
Где нема
мисли, ни снова, ни јада.
1904.