Пијемо
нас неколико пропалих луди
И полусвет:
Без свега, и
без радости; мада нам груди
Чезну за
цвет.
Звуци
виолина, вино, јак додир жена
Дају нам пир,
Ал' свуда се
крећу сенке мртвих времена,
Умрли мир.
Музика с
песмом пружа нам старе јауке,
Опела траг;
Загрљај,
занавек наше скрштене руке
И живот наг.
У самоћи нам
станује, к'о у ћутању,
Велики страх;
Без лека смо.
С нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.
У игри, у
пољупцима тражимо бесно
Израза, сна;
Плачемо,
мртвима што је у паклу тесно,
Кад нема дна.
Јер свак живи
у гробу свом, само што неће
Да види гроб.
Ни своје
дане, што горе, к'о мртвом свеће,
Ни своју коб.
Пијемо с уста
и чаша. Маштом лудила
Стварамо
зрак:
Све нас је
довела тајна што нас убила,
Откала мрак.
Пијемо нас
неколико пропалих људи
И полусвет;
И знамо,
радост не може да се пробуди,
Опао цвет.