Освојиле
небо планине облака,
Хладан ветар
дува и сунце је зашло.
Време кобног
страха, невидљивих рака,
Аветиња коло
отаџбину нашло.
И док иду
споро неизвесни дани,
Напрегнуте
пажње сваки очекује,
Како се
привлачи њему гост незвани,
И како га
земља мртвог дочекује.
Како гост
незвани, огрнут у приче,
Рањене му
груди баца посред блата;
И црна шамија
на дому га виче,
И тражи га
земљом гробова и рата.
Као куле
старе стоје мисли црне,
Омиљена места
са дубоким плачем.
У кући народа
жижак наде трне
Пред иконом
Бога, опасана мачем.
Та слутња што
данас у срцима влада,
Тај страх што
к'о зима све погледе леди,
Шта у себи
носи: живот давних нада,
Осећај
пропасти, или пут победи?
А небо узеле
планине облака,
И ничег над
главом до литица голи'?
Кроз ноћ глас
пригушен креће се из мрака:
То се негде
робље за нас Богу моли.
