Саранио
сам љубав к'о дан црне шуме,
К'о дубине
остареле непознати мрак:
Саранио сам
љубав што се не разуме.
И остављајући
споро своје среће знак,
Са наслоњеном
главом о мртве априле,
Ја осетих
тада пораз, гроб и задах јак.
К'о ма'овина
мека, к'о покров од свиле,
Заборав ће
сад падати на спомен и сан,
На одигране
борбе и часове биле.
Заборав ће
сад падати на речи и дан,
На бол што се
одваја, к'о лишће са грана,
На чекања, на
потресе и на снова стан.
Сад залази
мој живот и видик обмана,
А истина
мирно, кобно, као звона јек,
Оглашава хук
пада радости и рана.
Саранио сам
љубав и поноса век.
Још остала
жеља ми што са мном путује,
Лепа као
анђео, к'о последњи лек.
Још остала
жеља ми, на прошле олује,
Да уморну
главу спустим к'о оборен цвет,
И да слушам
тишину и мртве славује.
И нечујно да
све прође к'о тичији лет
Без трзања и
мисли; нити да ме дира
Ход прошлости
и сутона, осама и свет.
Да сећања
покрије један облак мира,
И будућност
моја цела да ми буде хлад
На коме ће
дан по дан мртав да се збира.
Ја сараних
све, и љубав, осим мира глад.
Јер још чујем
над главом ветар како свира
Песму празну
к'о утеха, тешку као пад.