И као сенке,
без шума, нестају;
У сну,
пролазом око моје главе
Сви догађаји
и стварност престају.
Долазе дани и
ноћи без јаве.
Сад не
познајем израз божјег света
И немам појма
за мисли и боје;
Небо и земља
више ми не смета,
Као ни љубав,
к'о ни ране моје.
Сад не
познајем израз божјег света,
Где дух
лагано, нечујно опада
Као лепота,
прах лептира, цвеће;
И ја не видим
да ми све пропада,
И да л' ме
ишта може да покреће.
Где дух
лагано, нечујно опада.
Ја не знам
где су моје ноћи суре
И старе
страсти, ма'овина стара;
И не знам где
су моје авантуре,
И срце лудо,
да л' се већ одмара.
Ја не знам
где су моје ноћи суре.
Ја не знам
више да л' се сећам сада
Једног
момента и израза лица
Једног
момента да л' се сећам, мада
Још гледам
себе везаних вилица.
Ја не знам
више да л' се сећам сада.
Ни кад је
дош'о облик заборава.
И не осећам
страсти, ни олује,
Ни како дише
мир, даљина плава.
И ја не чујем
сузе, ни славује,
Ни кад је
дош'о облик заборава.