Позваше
нас у рат сви гробови стари,
И заветна
мис'о, и божија воља,
Дух великог
цара, опали олтари,
Јаук са
Вардара и Косова поља.
Позваше нас
браћа из мртвих равница,
Понижене
сестре и клонуле груди,
Јаворове
гусле покиданих жица,
Закопана
звона, оковани људи.
Кад је час
куцнуо, ми пођосмо смело,
Вођени
љубављу и божијим прстом:
Примајући на
се провиђења дело
Крвав
полумесец заменисмо крстом.
Сад од
Куманова, Маркова Прилепа,
И од
Грачанице до Битоља равна
Укинута рука
црна и свирепа,
Оживела наша
царевина давна.
И слобода
ниче из великог рата,
Из гробова
нових долином Вардара;
Али та
слобода нашег старог брата
Пир сатански
уне код грешних Бугара.
И уместо
ратар сад да пушку скине,
И овенчан
славом историјског хода
Да се врати у
дом, он и данас гине
За одбрану
земље и част свога рода.
И док наше
мајке сузама се гуше,
Брегалницом
расте гробље ново, свеже;
То умиру
храбре, племените душе,
И Кајафин жиг
се над Софијом реже.
Испод звезде
среће победа нас прати,
Србија и ове
преболеће ране;
Али виновнику
ко ће казну дати
За злочине које народима нане!
