У очима
поглед заборава,
Моја свест
ми, у даљини таме,
И дух, к'о
цвет у јесени, спава,
И дух спава.
Ја не појмим сада
Да л' је било
живота, и када?
Сјај и боли
по'абани.
Дуге нема у
сутону;
Не виде се
ноћи, дани:
Моје доба све
утону
У сан што ми
сад не смета;
Немам више
свог терета.
Каткад само у
тишину равну
Ветар стреса
шум и шапат с грања;
Видим неку
силуету тавну,
Траг
прошлости, залазак сећања
И све речи да
с обликом стају
Ту, преда ме,
где се распадају.
Смрт и време
под покровом,
Свуд се хвата
дремеж сиви
И меша се са
отровом
И задахом
свег што живи;
Све је дубљи
јаз падања
Без савести и
јадања.
Ја спавам по
идејама ево,
С мирисом
облака и прашине,
Али ти, којој
сам некад пев'о,
Када уздах
твој се за мном вине
На последњем
звуку виолине,
На последњем
звуку виолине
Потражи ме, о
потражи ти ме:
Једног дана
нестало ме с њиме.