Прва песма

У овоме свету, испод неба овог,

Ја сам тебе срео једног топлог дана,

Са тамном радости због познанства новог.

Још је било сунца и зелених грана,

Ал' мирис пролећа ветрови разнеше,

К'о и свело цвеће плавих јоргована.

Мени ништа тада познато не беше:

Ни самоћа твоја, твој живот у страви,

Ни молитва с усни које се не смеше,

Ништа, к'о ни цвеће јоргована плави',

Од којих си сама узимала боје

За дан својих нада и за живот прави.

Све што сам познао, то је лице твоје,

И на њему очи невиђене давно,

Старе неке очи к'о мисао што је.

Ал' почех волети твоје око тавно,

И правилне црте к'о појаву неку

Велику и нежну за поднебље јавно.

Ал' почех волети твоју усну меку,

Црвену и лепу к'о пламен пожара;

И све што је с тобом, и тугу далеку,

И још твоје очи, та два ока стара,

Узета из ноћи, водâ, из дубинâ,

Непознатог мрака што живот одмара.

Ал' почех волети предео рубина

И страст која теби није била знана,

Твоје лепо тело — башту белих крина,

И све: твоје небо плавих јоргована,

Твоје сузе што су плач мојих година

И наш први сусрет једног тополог дана.