Они
спавају сви до једног, редом,
У плитком
гробу, нескрштених руку,
Без свог
покрова и под тешком бедом,
И труну мирно
као у сандуку.
Они спавају,
несебични, благи,
С ранама
живим и мртвим очима,
Велике душе
као камен драги,
Вечита песма
коју им отима.
Они спавају,
ти наши синови,
У својој
крви, безбрижни к'о тићи,
Заборављени
к'о мртви кринови,
И поносити
к'о стари племићи.
Они спавају
по Балкану целом
За добро
туђе, за спас свог племена:
Никад не беху
са заставом белом
Ти млади
момци великог времена.
Они спавају
прости, без украса,
И њине груди
густи црви плаве;
И док се губе
из свог лепог стаса,
Хумке им
расту у цветове славе.
