Уз шуштање
лишћа раздрагано, гласно,
Јављају
лахори да вече долази.
С њим и сутон
иде, и шаптање страсно
Срећног нешто
света.
Ти парком
прошета.
Твој костим
је био лак к'о месечина,
На твом
нежном лицу осмех ведар, смео,
У бујној ти
коси спава помрчина,
А на глави
шешир помодан и бео:
Крај мене,
кроз грају
Прошла си у
сјају.
Погледом те
гледах за тебе умрлим.
Ти си дивна
била. Не осетих тада
Жељу да те
волим, потребу да грлим
Дан мојих
очију. Нит осетих јада,
Ил' песме
јесени,
Ил' бола у
мени.
Дан јулски и
врео уморан одлази.
И док шушти
лишће све више и више
Таме, мрака,
мира по парку долази.
То ноћ у
спокојству тишином мирише.
А бол шири
крила...
Ти си дивна
била.
