Нирвана

Ноћас су ме походили мртви,

Нова гробља и векови стари;

Прилазили к мени као жртви,

Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,

Сва усахла, без вала и пене,

Мртав ветар дувао је с гора,

Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа

Мртвих душа, и сан мртве руже,

Ноћас била сва мртва пролећа:

И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,

Мртва љубав из свију времена,

Заљубљени, смрћу загрљени

Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,

Своју сенку све што имађаше,

Све што више јавити се никад,

Никад неће к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,

Мртво време с историјом дана,

Ту су били погинули зраци:

Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада

Поглед који нема људско око:

Без облака, без среће, без јада,

Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к'о кам да је неки,

Падао је на мене и снове,

На будућност, на простор далеки,

На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,

Нова гробља и векови стари;

Прилазили к мени као жртви,

Као боји пролазности ствари.