Небо мутно, издубљено, кобно;
Дан убијен
притиснуо боје,
Светлост,
око; и мртвило гробно,
Мир и страва
око мене стоје.
Кроз природу,
преко дрва, ружно
Јесен иде;
голе гране ћуте.
И црнило
обавило тужно
Кору, видик,
време и минуте.
Бол клонуо;
магла и брегови
Носе мис'о...
и жеље се крију;
Тамне слике,
бледе као снови,
Шуште
пропаст, ко би знао чију!
Спава ми се.
Још да легне тело
У тај сумор,
мртав, што се вије.
У ту душу, у
ропац, опело,
Да потоне све
што било није,
Да потоне...
и да магле сиње
Обавију: на
часове боне
И на љубав да
попада иње
И заборав...
И да све потоне.
