За бол и
љубав; нити данас расте
Цвеће слободе
и осећај зиме,
Као ни жеља
за јесен и ласте.
Сад немам
више оне старе плиме.
Сад немам
више очију за дýге,
За ведре боје
облака и снова;
Сад немам
више сутона и туге,
Ни сенку
среће, ни шапат брестова.
Сад немам
више очију за дýге.
Сад немам
више високих обмана,
Невиних мисли
и кринова бели';
Радости рада,
ни великих дана,
Као ни вере
што утеху дели.
Сад немам
више високих обмана.
Путем
стварања не креће се снага,
Дух неће више
да види и сања:
Остала са
мном само чула нага
И задах труо
спорог распадања.
Путем
стварања не креће се снага.
Мој свет ме
гледа погледом трупина,
Као остатак
од страшног пожара:
Ја га се
клоним к'о црних купина,
Као и трња,
што гребе и пара.
Мој свет ме
гледа погледом трупина.
Ја данас не
знам за ноћи уморне,
К'о ни за
дане покривене сплином;
Ја данас не
знам за мисли суморне,
К'о ни
потребу за трајном тишином.
Ја данас не
знам за ноћи уморне.
Ја данас имам
једно труло време,
Маскиран
порок, разврат и незнање:
С висине
блуда допиру ми теме
За суверено
једно распадање.
Ја данас имам
једно труло време.
С престола
тајни и снова и звука
Ја сам се
наш'о посред ниских страсти;
Под небом
црним од ропца и мука
Ја сам се
наш'о у земљи пропасти
С престола
тајни и снова и звука,
Ја сам дошао
без бола и жуди
Ту, где за
небо нико нема вида,
Ту, где и
мртве убијају људи,
Ту, где је
жена појава без стида,
Ја сам дошао
без бола и жуди.
Кроз свет,
покрете, кроз шум преко грања.
Кроз докон
ветар што узалуд цвили,
Ја чујем
корак моћног распадања;
И распадање,
распадање мили
Кроз свет,
покрете, кроз шум преко грања.