Када
нам синови дођу са бојишта,
Запојени
славом, к'о мирисом цвеће,
Уморни и лепи
и жељни огњишта —
Многи што
одоше на ратна војишта,
Вратити се
нама, вратити се неће.
Они су остали
испред Куманова,
Мердара,
Прилепа и око Битоља,
Као мртва
стража поколења нова,
К'о живи
гробови, као златна слова,
К'о довршен
завет са Косова поља.
Они су остали
испред Елбасана,
На Љешу и
Скадру, крај Јадранског мора,
И њихове
груди са седамн'ест рана,
Позивају себи
децу нових дана,
Враћене
орлове са албанских гора.
Они су остали
и испред форова,
У огромном
броју и са много јâда,
Што не труну
мирно крај својих борова,
Већ под туђим
небом и испод корова —
Они су остали
крај Једрена града.
Они су остали
на Ретким буквама,
Око
Брегалнице и Велбужда стара,
Бранећ своје
земље од навале срама,
Од пљачкашке
хорде и крвавих кама,
Од отровне
мржње подмуклих Бугара.
Када нам
синови дођу са бојишта,
Наћи ће
загрљај и дочек и цвеће,
И још топла,
знана и жељна огњишта.
Али место
оних, са ратног војишта
Што се нама
никад повратити неће,
Што за земљу
мреше, што их земља узе,
Доћи ће
црнина, бол, јаук и сузе,
И вечно
сећање за надгробне свеће.