На
Калемегдану, поред старог града,
Где Београд
грле и Дунав и Сава,
Једно Српче
гледа земље наших нада,
Што их тајно
крије та даљина плава.
Огромна
равница пред њиме се пружа,
Несрећна и
лепа, као српска туга,
У тој земљи
има и поља и ружа,
Ал' слобода
само тој се земљи руга.
Столећима
Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и
Мађар вечито га гоне,
Једино се
Србин тој земљи не диви,
Јер његова
звона само на плач звоне.
Ту је Банат,
Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација,
Босна — све то земље Срба,
Ту је и
Хрватска: свуд спомени славни
Чувају се
тајно место српског грба.
И док сунце
греје Велику Србију,
На
Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји
тако, сузе му се лију,
И његово срце
овако уздише:
“О велике земље,
о Српски Народе,
Када ће и за
те доћи живот прави?
Што судбина
крије буктињу слободе?
Велико
пролеће кад ће да се јави?
С Дунава и
Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој
поћи наше моћне чете,
Да униште
једном име господара,
Који као
тиран гуши земље свете.”
